Pilot

P’ćao, bejbeh, kaki si?

Imala sam ovih dana svoje prve časove glume. Za sada ide dobro, mogu ti reći, uspevam da odradim ono što se zahteva od mene.

Kad malo bolje razmislim, da mogu ceo život ispočetka ili bar neke delove da promenim, najverovatnije bih upisala glumu… zapravo, bilo šta na FDU. Ali evo, 2017. je, a ljudi još nisu izmislili kršten vremeplov ili teleport, stvarno nema smisla.

Ne znam jesam li ti pričala kada sam kao mala odmah po povezivanju svog prvog video rekordera, dobila i prvu video kasetu, jelte. Onako novu, upakovanu u celofan, kao da držim zlatnu polugu u rukama. Tačno da je na njoj bio snimljen snuff pornić, gledala bih sa uživanjem. Međutim, sa omota me je gledao neki čudni muški lik, sa velikim brkovima, pa nisam bila sigurna u sekundi kome li je od ukućana palo na pamet da mi uzme baš tu kasetu, od onolikih crtanih filmova ( deda, apsolutni car ). Mada, nisam mnogo ni pravio pitanje. Čoveče, kakvo uzbuđenje dok se ubacuje u video i pritiska plej.. Prvo nekih dva minuta crnila na televizoru. Zatim neki zvukovi. Prva rečenica koju čujem je “Hvala bogu da je i tebe nešto ubolo.” Bukvalno nisam imala pojma sta sad to može da znači. Sa ekrana me gleda taj brkati čovek naredna tri sata, a ja sedim i buljim u predstavu ko hipnotisana. Majko moja, koliko sam dobrih psovki naučila tako.

Gledao sam Radovana III narednih godina bar jednom dnevno. Znao napamet sve, svaku reč i pokret. Počela sam da glumim celu predstavu sa svim ulogama pred familijom, pretvarajući se da sam svako od njih. Molila sam za kasete kad god smo bili u mogućnosti, gledala sve što može da se gleda od naših filmova i predstava koje su bile dostupne tad.. sa Čkaljom, Mijom Aleksićem, Pajom Vujisićem.. ma, sve sam učio napamet. Pa sam otkrila postojanje stranih filmova i serija. Ajd’ to preko TV-a šta ubodeš, ali hajao sreće kad se otvorio videoklub u blizini. Ma, fascinacija. Da ne pričam koliki mind blow sam doživela kada sam prvi put odgledala Terminatora 2. Ostao sam onako, potpuno osvojen. I uvek sam mislila, to je to, biću deo filma kako znam i umem, na bilo koji način.

Život, naravno, odvede na potpuno levu stranu. Nisam uradila ništa povodom toga. Nisam poznavala nikoga ko je to isto želeo, nisam imala koga da pitam, nisam znala kako da se informišem, a mislim da ni moji ne bi bilo oduševljeni tom idejom čak i da sam sve informacije imala. Znaš, kad rasteš u familiji gde mama radi u sudu, tetka i teča advokati, sestra studira prava, a ti tu hoćes neku umetnost, teško da možeš to da nadjačaš. Već sam bila dovoljan izrod što sam se oblačila u crno, oblepljivala zidove “vešticama”, kako ih je majka nazivala svaki put kad bi mi ulazila u sobu. Džabe svako moje “Nisu, majko, veštice, samo imaju dugu kosu..i šminku.. i muškarci su.. jer je to metal.. znaš” ili “Ne diraj mi u Mansona i Metallicu, progutaću ključ od sobe budeš li skidala postere kad me nema.” I tako, sve neki čudni putevi koji su me sve više odvajali od filma, i neke nade da mogu biti deo tako nečega. Mada je gledanje svih filmova na ovom svetu i kolekcionarsvo istih ostalo do danas. Sećam se, za vreme mog drugog posla, godinu dana sam radila samo prepodne, ustajanje u šest ujutru, osam sati rada, viđanje sa društvom posle, ostajanje napolju do ponoći ili kasnije. Ali kada se stigne kući, pusti se film i odgleda, koliko god umorna bila i imala samo četiri sata sna.

Pomislićeš, ej bre, pa ovi časovi glume su onda sjajni, zar ne? Možda čudna ideja, ali što da ne, radiš ono što si oduvek želela, pa bar i na ovaj način. Šta fali, eto, super.

Ali moji časovi glume su drugačiji. Nisu ono na sta prvo pomisliš kad sam sve ovo već ispričala. Oni traju nekad od momenta kada iskoračim kroz vrata, kad moram da budem među svojim društvom, kada se teram da preko svih chat-ova zvučim najraspoloženije na svetu, kada pogledam u svoj prazan krevet i sebe ubeđujem da mi ne fališ.

Ja moram da odglumim da sam dobro. Moram da odglumim da me svaki cilj koji ispunim upotpunjuje, moram da glumim da mi nije ništa i da se smejem koliko me grlo nosi iako bih vrištala što nisi tu, moram da glumim da sam te dovoljno prebolela da ne moram da pričam o tebi, da ne gušim ljude svojom prazninom koju si mi ostavio. Moram da glumim da je tri meseca od kada sam te poslednji put videla, dovoljno da prestanem da te volim.

Juče bi nam bila godišnjica, a ja sam je provela u dve kafane sa N, B i O, ispijajući piva, slušajući njihove dobre vesti i pričajući o tebi.. možda za njih i jedan put previše. Jer oni ne znaju više šta da mi kažu i ne znaju kako da mi pomognu. Mislim i da ne mogu. Ne može nijedna osoba koju poznajem, a koja nije ti.

Nedostaješ mi danas toliko da ne mogu da dišem.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s