Alien in the room part II

E, dakle… Katarze, spoznaje, raspadi i sve pičke materine.

Ovo dok sam sedeo na podu kod Š oduzeta, čovek pada u frasove koj mi je, ja tu pokušavam da objasnim. Kažem da kontam da niko nije umro, ali meni ko da jeste i da ne mogu da ožalim sve što se nije desilo i sve što jeste. Da mogu samo da pretpostavim koliko je sad ljut na mene. Kaže, nije ljut na mene. Ljut je na momenat gde bih ja, da si mi juče na semaforu rekao u rečenici da hoćes da probamo opet, da bih ja samo otišla sa tobom posle svega u sekundi. Jer ja nisam makla ni milimetar za sve ovo vreme. Nisam prihvatila ko si ti ustvari, već te gledam isključivo kakav si bio dok smo bili zajedno. Da sve od mene zavisi, na koji način ću da se iscimam iz ovoga, jer kaže, prelazi u autodestrukciju. Sve ovo što osećam prema tebi još uvek me vuče unazad zato što se ne vadim na pravi način kad me stisne da isplačem reku za tobom po ko zna koji put. Čudno mu je koliko sam presvesna svega, koliko znam šta ko misli o svemu ovome, koliko znam u suštini kakav si ispao i koliko treba da budem iznad toga jer nisam problem ja. Ali da mi emocije uguše sve to što znam i pokleknem, pa me vrate na staro. A suština je da me nisi vredan, i to svi misle.

Kod sestre na terasi sam ispričao sve što se desilo ali sam uglavnom ćutala dok mi je govorila skoro pa iste stvari. Kaže, ne gledaš ga na pravi nacin. Ne vidiš ga još uvek kakav je sada već kakav je bio dok nije rešio da samo ode, i da ga boli kurac kako ćeš ti. Da si sve to što si dao kao razloge, što je najgore, istina cela i da ti to stvarno misliš. Da si mi time, u samo tri rečenice objasnio kakav si čovek, te da je zato svima i više nego jasno da si mi stvarno učinio uslugu, da si me spasio i većeg sranja. Da smo zaista imali neki problem, da imamo i dete ili bog zna šta, i da samo odlučiš da odeš, e to bi tek bio cirkus. Da si vrlo svesno odlučio da prekineš sve, da me ostaviš kad nam je bilo najbolje jer nisi umeo da se nosiš sa životom. Jer nisu nas situacije životne razdvojile, niko nije morao da se seli, niko nije umro, nisu nas “dušmani razdvojili” bla bla. Nego ti. Pričao – ne pričao društvu da niko nije kao ja, a i dalje stojiš čvrsto iza svoje odluke. Da si ti zaista uveren da si ispao vrlo fer misleći samo na sebe, a mene ko jebe. “Jaka si ti, izdržaćeš ti sve”. Da ako si ti zaista taj, bio bi tu, da vidimo šta sve od nas može biti. Zato mi svi govore da ne smem da mislim na tebe, da nema plakanja, da je dosta, da si kukavica, jer ne žele takvog nekog kao što si ti da me prati kroz život. Da moram da promenim percepciju na celu stvar.

Ne znam šta bih dalje napisala, možda da vidim sledeći put kako će biti, kad pomislim na tebe i koliko je sve ovo go kurac. Možda ti napišem kako je to izgledalo, dok mi vraćaš moje stvari i kupiš svoje, i tako, odlaziš ni zbog čega. Možda i meni treba da imam napismeno svaki put kad mi krene lomljava u glavi, da pročitam gde smo bili tad, a šta smo sad.

Alien in the room part I

Izasao sam oko 4 danas relativno ok i vratio se 2 ujutru ko govno. Kucam sa fona jer sam se smrzla ziva od sedenja na sestrinoj terasi i istresanju sranja sa duse. Zasto ja bilo gde uopste idem i bilo sta radim, jebem ti zivot ovaj. E, tako.

Juce smo N, S i ja pili ceo dan, nicim izazvano, oletvili se od nekog vina od visnje, danas lecili glave i skontam da sam cvikere zaboravila kod S. A ne mogu bez ociju po ovom suncu, leba nema. Dogovorim se da svratim u toku dana po njih, pa reko, aj taman da prosvrljam po Uscu, da vidim ima li nade da se nadje neka krpa za obuci. Dva sata sam proveo trazeci nadu, ali sam bogatiji za crne pantalone i crnu majicu, gle cuda, ko da ih nemam dovoljno. I konacno, aj po cviker. Prelazim ulicu, i bukvalno te vidim krajickom oka kako prolazis.

Zaustavim te, pozdravimo se. Ides da gledas Aliena, pitas  me jesam li gledala vec i kakav mi je. Reko odlican. Eto, vazi, cujemo se. Pozdravimo se opet. Svako na svoju stranu.

Nastavljam dalje gde sam posla, idem brzo i krece da mi lupa cuka ko luda. Sedam ispred zgrade i skontam da su mi se odsekle noge. Gore vec, kod S, sam imao lep raspadic i neki pola razgovor pola grdnju. Pozderemo pizzu, vec sam mu oduzela dosta vremena i krenem gajbi.

Predomislim se ipak, resim kod sestre da produzim. Upadam u prvi tramvaj i krece da vozi preko Dorcola. Zbunim se i vrtim glavom gde idemo, reko mozda udjoh u 11. Krajickom oka… Opet ti. Mozda sam se istripovala garant, al necu da se okrecem. A i koje su sanse.. Vuce se tramvaj, jedva cekam da stignem, 11 je uvece, trazim 100 sati koju pesmu da pustim na sluskama. Prozveram okolo dokle smo stigli, pa i na prednji deo gde si mi se ucinio da stojis. Samo sto si sada sedeo okrenut ledjima. Dakle, koje sanse?

Verujem da si nesto ubrzo sisao, kad sam izasla kod sestre nisi bio tu. Nisam ti prisla jer … Ne znam ni ja. Dosta i ovoliko od mene za jedan dan.

Dok sam tu dobijao lekcije na terasi, pusio i vrteo u krug koliko mi jos uvek znacis, u meni se sve borilo da ne zaurla od besa i tuge, sto smo tu gde smo. Dva mutava debila u tramvaju.

Kako si, šta radiš

P’ćao, bejbeh, kaki si?

Nisam imao vremena da kucam ali sam mislio na tebe svakog dana.

Izašla sam i prošle subote sa M, ovaj put sa drugom ekipom, ali opet, da kažeš, tvojim društvom. Bili prvo u nekom kafiću dok nismo otišli do KST-a ( jebem ti izbor ), gde smo svi gubili razum uz DJ-a koji je tapšao sebe po ramenu dok po dvestoti put pušta Bebi Dol, a mi mreli svaki put kad bismo se koncentrisali na muziku.

Kako sam ušla u kafić, tako su se svi redom oduševili što sam došla, nisam očekivao, izgrliše me redom, izljubiše, “Gde si, bre, sto godina, otkad te nismo videli, što te M ne dovodi…” Jedva da sam seo ko covek i naručio piće, tako sam krenuo u priču sa B, kako je, šta radi. Bukvalno druga njegova rečenica je bila ” Evo, baš sam te spominjao pre neku nedelju, kaže mi on da nema nijedne kao što si ti”. A ja – koma. Kako sam izgutala knedle dok je nastvljao dalje u neku drugu priču. Sa jedne strane hoću da čujem šta radi, sa druge me izbombardovao ni iz čega tako nečim, da nisam znala da li da ga teram da mi ispriča sve ili da se pravim lud. Ali sam se napravio lud ipak, kenjao sa ljudima, smejao se, lupao fore, sve redom. Konačno dođe i fajront u tom kafiću i odlučiše da se ide dalje u KST na “domaćicu”. Jebem ti veče i kad sam spoznala da na tom sranju puštaju Čolića, mrzim ga iz dna duše, hahaha. Sva sreća pa je u klubiću bio neki house gde sam mogla da pobegnem.

Svi pijani redom, svako pokušava najbolje da izvuče iz govneta od muzike, idemo čas u baštu, čas u klub, cepamo piva do iznemoglosti jer znamo da smo napravili užasan izbor. Na kraju ipak se odlučim da pitam B šta mu je to značilo što mi je rekao za tebe, nisam mogla da izdržim. Stvarno je bio divan i rekao da ne moram da se izvinjavam što ga to ispitujem, nego da te je pitao usput kada ste blejali šta radiš i da si mu ti odgovorio da pokušavaš nešto ali da nijedna nije kao ja i da te nijedna neće razumeti kao ja. I da on više kao tvoj poznanik nego ortak, izvlači zaključak da si baš zbog toga rekao tako nešto što ti je bilo na pameti i da ima tu osećanja još, pa ko zna kako će sve to biti na kraju. Rasplakao sam se malo, bože moj, koliko nisam očekivao bilo šta od svega toga da se desi, niti taj petak, niti ta subota, niti da saznam bilo šta od svega što mi je rečeno, cele nedelje se teram da ne mislim o tome uopšte, a ustvari samo na tebe mislim.

I evo, sad je subota, išla sam da se vidim sa Š pa nam se N pridružio, pijemo bukvalno ceo dan. Uzeli neko domaće vino od višnje, udara u glavu da ne znam gde sam. Sad je pola dva ujutru i došla sam gajbi iako bih mozda išla gde god samo da se ubijem od bilo čega, da se sprečim rastuživanja. Mada ne vredi to ništa jer eto, i sad kad sam dobrano pijana ja na tebe mislim.

Sledeće subote idem sa M i još nekim ljudima na Sinana, bože moj. Kaže M “Čuvaj seratonin, desetog idemo na rejv opet da gledamo zvukove”. Ma, idem svuda, radim sve, gutam sve, boli me dupe, šta god, samo da dobijem bilo kakvu priliku da te možda vidim opet. Znam koliko ovo užasno zvuči, ali nisam blesava, stvarno nisam. Samo hoću da te vidim. Možda budem pametnija, pa budemo popričali malo više. Nemam pojma, ali znaš na šta mislim.

Jebo me bog. Subota veče, pola dva, ja plačem zbog tebe sedam meseci kasnije. Zlotvore. Jebote, koliko bih te grlila i koji je samo ovo put da dolazim gajbi u kakvom god stanju da plačem dok se ne srušim i koliko je sve ovo kao neki loš film, ja ne znam.

Volim te gde god da si sad i šta god da radiš.

 

Bezumnici

P’ćao, bejbeh, kaki si?

Petak juče. Bila nešto po gradu i M zove da blejimo kod S na gajbi, pa posle KC Grad na neki rejv. Reko ajd’, malo akcijanje, ne škodi.

Ono pre nedelju dana kad sam bila sa tobom kod S na gajbi, takve okolnosti pa nisam uzela čoveku ništa, a znaš da mrzim kad dolazim nekome prvi put praznih ruku. Pa sam svratila do prodže, kupila kilo vinjaka, ćevape i kocu.

Bilo je super stvarno. S se oduševio što sam uzela sve to. Blejali, slušali muziku, smejali se ko debilčine, prepričavali kako je bilo kod J na svadbi prošle godine i kako smo se svi odlično proveli. S konstatovao kako imam najjači smeh na svetu, M mu odgovorio “Pa nju je on samo i mogao da voli jer se jedina smejala na njegove gušačke fore”. Dali mi da pročitam pred svima pesmu po izboru rođaka valjda od S koji je pisao poeziju dok je patio od šizofrenije. Oduševila sam se tim blagom. Rečenice bez smisla, a sav smisao ovog sveta, hahah, ne umem da opišem. Oko 12 vadi S kesicu eksercica, zgutali svi i sedimo još pola sata i čekamo da se nešto desi ko kreteni, a samo ravna linija. Potrpamo se u taksi i odemo u KC Grad.

Au, kad je grunulo, istog momenta kad smo ušli unutra. Baš me dobro odradilo. M otišao kod DJ-a i stajao tu narednih 5 sati da “gleda zvukove”, mi ostali blejali pozadi. Ide veče, meni do jaja. Ženi od J bilo muka, pa sam sa njom provela dosta vremena da je pazim. Ispitivali me svi kako sam i za tebe, šta se to desilo, svima krivo. Pamtim samo delove razgovora, naravno, ali to što pamtim je da je J u fazonu da si se usr’o i odbacio najbolju stvar u životu zbog tripova. Još mi rekao da nemaš nikoga sad, tu i tamo se ljubakaš po klubovima, kaže, ali ništa specijalno. Na kraju mi je i I prišao, pa smo srali o njemu malo i kraju me isto pitao kako ide, ali u principu, eto, krivo mu je strašno. Tako, eto, kenjali u krug, čak i od tih priča samo si mi nedostajao više, al drago mi je svejedno što sam bio tu sa tim ljudima. Bio mrtav i živ u isto vreme.

Fajront oko 5 ujutru, zaseli M, I i ja na Palas da poločemo po pivo, pa gajbi. Već je krenulo sve da me pušta, zamalo nisam zaspao na klupi. Pričali malo još o svačemu, pa na taksi.

Spavao sam 4 sata i sad pokušavam da se setim čega je još bilo. Baš mi je drago što su svi bili opušteni pored mene. Jeste to tvoje društvo ali svejedno, nisu imali nikakvu obavezu prema meni, da me pitaju bilo šta, a kamoli razgovaraju o tome i daju svoje iskreno mišljenje u klubu u 3 ujutru.

Eto, bejbe, nedostaješ mi u pičku materinu.

Sve je govno bez ti

P’ćao, bejbeh, kaki si?

Jebote, čega sam se setila danas.

Slučajno nabasam na tjubu na onu pesmu od Bjelog Dugmeta – Lažeš zlato, lažeš dušo i setim se kad je naišao onaj deo, zbog čega me je podsetio na tebe. Onaj deo kad peva:

“Medeno, sve mednije
kobno k’o sto niko
nikog lagao nije”

Pa to “kobno” kad razvuče, hahahha, isto sam razumela kao “govnoooo” kao onda kad smo se prepijani jednom vraćali taksijem do mene gajbi, a ta pesma išla na radiju. Kada smo razumeli isto i samo se pogledali i smejali narednih pet sati oko toga i pevali “govnoooo” trista puta.

Hahahahah.

Govno.

Baš je govno.

 

Dimenzija X

P’ćao, bejbeh, kaki si?

Š me cimao da se vidimo pre par dana, reko ‘ajde, mogu da izdvojim par sati, ipak je petak, nisam ga videla k’o čovek dugo. Zove u Gunners i dotrčim ja, a tamo svi živi. Sedimo, dernjamo se, zajebavamo se, joj kako mi je bilo drago što sam došla, baš sam ih se uželela. Još mi M kupio ružu, hahah. Kreće fajront i gde ćemo šta ćemo i M mi prilazi i kaže da se ide u Studenjak ali da ćes ti biti tu i da li sam ok sa tim. Pa reko’ dobro, testiramo se.

Znaš kako mi je nedostajao tvoj glas… Pozdravili smo se sve kulturno i fino, nismo pričali ništa, svako stoji sa nekim svojim. Posle kad je eskaliralo u dranje uz narodnjake, opet mi je nekako bilo super jer mi je možda trebalo da izađem i da se izduvam tako. Ali kad god bi stao pored mene, srce da mi iskoči za tobom. Nemam pojma koliko je prošlo i koliko smo zaboli tu, jebo mater, sedela bih na toj klupici večnost jer sam te video prvi put posle četiri meseca. P je otišao prvi, pa posle i M, onda i svi moji, pa kad sam se osvestio da sam ostao tu sa tobom i tvojim društvom nisam znala da li da se odmah kupim odatle. Ali ‘ajde, bili su svi ok i pozvali ste me dalje, eto čak si mi i ti rekao “kako god hoću”. Sedimo nas troje pozadi u taksiju, ja do tebe, držim “poker face”, nešto se tu sernja, a k’o da sam u nekoj drugoj dimenziji. Niti smem da te pogledam, niti da tu nešto pričam sa tobom, stisnuti tu jedno pored drugog, već pijani raspadi, a sve mi je pogrešno što se dešava. Pogrešno mi što se tu ignorišemo, što nismo zajedno, što ne pricamo, što je sve kurac, jebem mu sve da mu jebem, kurčina k’o vrata na šta smo spali.

I došli smo kod S, ispregledala sam mu celu kolekciju ploča i knjiga. Uhvatila se za knjigu o Inkama i tad si mi prišao da me pitaš jel znam šta je to. Hahaha, mislim.. kako ne bih znala al’ znam na šta si mislio, govedo pijano. Znam da voliš. I samo sam klimnula glavom i rekla “Da, da”, a sad shvatam da sam trebala da kažem još nešto, eventualno još par reči da razmenimo. Propustio sam, nisam ni ja bio najčistiji. I pričao sam sa svima, a ti si zabo u krevet, da li si zaspao ili šta si radio, ali nisam smela da ulazim tu niti da te pogledam.

Otišla sam prva, možda nisam ni to trebala, a možda je to bilo najpametnije. Došla gajbi i isplakao dva sata dok od umora nisam zaspala. I sad tu sedim i razmišljam o svemu. I koliko sam izgoreo od želje da te vidim i čujem, i koliko sam sve atome snage upregao da se pravim da je sve do jaja, i koliko bih sad otišao na krov neki da ti izvrištim ime, i koliko sam kompletno emotivno pregažen zbog tebe i koliko sam, ustvari, hteo sinoć samo da te zagrlim i držim tako satima.

I, eto, prošlo je kako je prošlo. Bar je taksista bio normalan čovek ovaj put.

Sad sam se setila, dok smo lokali u Gunnersu, M me zajebava i priča svima na koje sam sve Lukasove pesme plak’o, pa nabraja Čivas, Poljem se širi, Suncokreti, Lešće… a ja se tu smejem najglasnije jer kao “Haha, ma pusti, pukla žena”, a toliko se lomim iznutra jer me vratilo na celo to veče i koliki je raspad bio i koliko si mi falio, hteo sam da propadnem tu u zemlju.

Ne znam šta da kažem , bejbe, nećeš iz glave ove nikako i boga pitaj da li je sve ovo smešno ili za plakanje, ali do kraja galaksije i nazad, jer ja samo tako umem.

 

Omilj

P’ćao, bejbeh, kaki si?

Toliko sam obaveza nabila sebi za ovaj mesec, evo, pravim raspored kada ću spavati. Koliko mi je to pametno, videće se. Ali, morao sam. Ustvari, radim to već mesecima, da budem zauzeta čime god koliko god mogu, da ne bih mislila o svačemu.

Ali danas sam mislio na tebe bukvalno ceo dan, iako sam imala trista stvari da radim. Buljim u monitor, klikćem, razmišljam o tome šta imam da završim, a ti mi konstantno ispred očiju i kako se smeješ. I to što ja možda fizički ne stignem da ti napišem nešto, budi siguran da ne sastavim deset minuta, a da ne pomislim na tebe, tako da mi i džabe što ja tu nabijam sebi hiljadu obaveza.

A nedostaješ mi baš. Ono kad mi kažeš “kidalica” i ja onda znam da mogu da stignem da završim sve. Fali mi ta tvoja podrška, koja mi je značila ceo svet. Ovaj mesec će mi biti pakao i jedva čekam da prođe. A da si tu, sve bi mi bilo za toliko lakše.

E, kako se zajebem nekad, kad vrtim po telefonu bezveze dok sam u autobusu, pa naiđem na neke ostatke od slika koje sam previdela kad sam brisala sve. Sve mi se nekako iznova slomi srce. I to neke nasumične slike, tipa sa premijere Star Wars-a. Mada, sve mi slomi ispočetka, čega god da se setim. Kako vreme ide, tako ponekad sebi kažem da me ne voliš, valjda da se naviknem na to. Zato što kad pomislim na tebe, pomislim na to koliko sam se osećao voljeno i koliko sam te voleo. I onda nekad ne znam šta mi teže padne. Šta god da mislim, sve mi dođe na isto, jebi ga.

Smejem se ja kad je nešto smešno, radim stvari koje treba da radim, trudim se da doguram do kraja sve što sam zamislio i to sve ide nekako. Ali sam, ustvari, toliko tužna od jutra do mraka svakog dana – jer ne mogu da te vidim kako se smeješ.