Zlotvore

P’ćao, bejbeh, kaki si?

Danas sam postala majka jednog lepog, divnog nervnog sloma. Sanj’o sam te sinoć, jebo me dan. Mi na moru – ja sam, a ti sa novom ribom i praviš se da ne postojim. Baš lep san. E fala kurcu, pa me je alarm trg’o iz tog sranja. Kako sam lepo opleo po svakoj tvojoj slici koju imam, baš sam lepo proveo jutro. Bukvalno da se udavim u kofi govana, za bolje nisam. Još sam se setio da mi je M uzeo sliku koju si mi dao za novčanik, kada sam se raspadao kod njega jednom prilikom. Hteo sam da ga zadavim tad i hteo sam da crknem što je nemam sad.

Pre par dana sam brljala po tjubu bezveze, gledala neke kratke filmiće, amaterske i profi, provela pet sati oko toga na kraju. I pukne me nešto, jebem li ga, skinem programče za pisanje scenarija. Niti znam kako se zaista piše scenario, niti znam koji su konkretno izrazi koji se koriste, al sam iskucao 30 strana za dva dana. Možda ni tema nije preterano originalna, ali eto. Pritom mislim da nisam ni na pola. Sve sam živo drugo batalio i raspisao se. Sad moram da trčim i završavam sve što mi se nakupilo da bih imao par dana slobodno da iskucam i sve ostalo. Baš čudno. Ne znam ni da li da pokazujem bilo kome kad završim, pošto sam iznenadio i sam sebe pravo da ti kažem.

Sretnem P danas slučajno na bus stanici. Kaže ide na rafting sad za 1. maj. Možda sam istripovala ali nešto je bio baš slab sa detaljima, pa ko zna, možda ideš sa njim.

Moram da idem sad da radim, ostaću do pet ujutru nad tim u najboljem slučaju.

Krunisao sam nervni slom klipom sa Kefe kad pevaš Erosa, naravno. Znaću da sam te pregrmeo kad budem to pustio jednom i ne promenim facu za ceo taj minut.

 

 

Advertisements

Jutar

P’ćao, bejbeh, kaki si?

Verovatno te boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac dok ja ovde mislim na ti.

Poljem se širi…

P’ćao, bejbeh, kaki si?

Dogovarao sam se danas sa M hoćemo li ili nećemo na Lukasa za nedelju dana. Svi su srali odreda da ce ići i sada, naravno, neće skoro niko. Jebeš ga, idemo M i ja da plačemo zajedno.

Hahah, već te vidim kako mrziš. Mrzeo sam i ja k’o blesav. Kakvi crni narodnjaci, jesmo li metalci ili nismo?! Čini mi se da je nas nekoliko prokleo onaj momenat kada smo 2005. upoznali M². A on tada gotičar, duga kosa, sečenje na Type O Negative, ceo fazon. Još išao sa N u gimnaziju, skontali se svi odmah, sve super, baš počeli da se družimo. I kako je to odmicalo, tako smo sa svog silnog metala i gotike koje smo slušali na blejama kod njega odjednom počeli da otkrivamo i sva ostala sranja koja je bio u stanju da šlusa. Ne mislim bukvalno sranja. Recimo, navuk’o nas je odmah na Aichu (Khaled). Klip sa te večeri, joj, kad smo se spontano okupili kod njega, popili galone piva, i zajebavali se dok smo slušali svu muziku na svetu. Morala sam sad da ga iskopam, da odgledam opet. Kako smo bili mlada govna, hahah, jaoj.

Malo po malo, počeo on sa narodnjacima, al to nekako isključivo na blejama kod njega. Svuda drugde smo se držali metal plejliste, bože moj, treba reputacija da se održava! Pijančenja kod njega uz Baju i Sinana su postali standard. Počnemo sa nekim normalnostima, ali čim alkohol uhvati – gotovo.

Sve je eskaliralo kad smo kasnije upoznali M. On isto mali metalac, duga kosa, presladak, odmah je upao u ceo fazon. Hahah, ma izlazimo mi po KST-u, Filozofu, Kuglašu, idemo na sve metale na svetu, sve je to do jaja. Ali kućne varijante plus dvesta litara piva, zna se – puštaj narodnjake, d’izginemo.

Zapravo smo počeli da pravimo specijalne “Hrišćanske večeri”, kako ih je M² nazvao, gde se isključivo sluša narodno i pije “manastirka”. Bog te, koliko je to dobro bilo i koja su to sve stanja, priče i raspadi, ja ne umem da dočaram. A kako smo veliko društvo, pa je uvek neko u takvim momentima bio u vanvremenskoj ljubavnoj patnji i uvek naiđe taj neki narodnjak da u dušu čačne. Bukvalno kad god su ljubavni raspadi bili i prevelike sreće, daj da izgorimo od muke ili radosti uz Sinana i ostatak. Mada su za patnje uvek bili prikladniji, hahah.

Sva ta okupljanja kod M² godinama, na kraju nas probranih jer nisu svi baš bili u tom fazonu, su nas ustvari i zbližila. Dan danas nam ostade sve to. A poslednjih nekoliko godina ne možeš otići na okup bilo kakav, a da ne krene folk i da ne padaju svi oko tebe u sevdahe. Mogu sada da izgorim na Lukasa istim žarom k’o na Sentenced. Hahah, ne mogu ja to da opišem, a da zvuči smisleno. Valjda treba da se doživi ceo taj naš način druženja i gubljenje razuma dok prepijani patimo sa drugom pored. A sada više i ne treba da budemo prepijani, odavno smo i trezni do guše u svim ovim Indirama, Amadeusima, Lexingtonima, Milicama Pavlović, majko moja.

Tako da, evo, M i ja, ruku pod ruku, na “Najveću žurku na Balkanu” za nedelju dana, da se kočimo po Areni od emocija. Što zbog mojih sada vanvremenskih ljubavnih patnji, što zbog njegovih, da se useremo od vinjaka i crknemo, kao što smo i pre deset godina. A ja kad god mislim da ću da doživim cepanje duše za tobom, ne smem da pustim ništa što inače slušam pošto me još više ukanali podsećanjem. Pa se davim u Lukasu mesecima, gađam se pesmama sa M po chat-u i potpuno se razumemo.

I taj Lukas me sahranio dva puta. Prvi put, dok smo visili na etno stage-u na maskembalu, morao sam da pobegnem odatle da se ne bih rastrojio i naletim na tebe u tom procesu. Drugi put, ona narodnjačka žurka u “Makabiju” gde te nisam očekivao. Puštaju pesmu uz koju sam umirao tri meseca, a ti stojiš metar dalje i praviš se da me nema.

Ne razumeš ti sve ovo, hahah, i ne moraš. Ali eto, kao neki background story. Nek’ me sahrani i treći put kad bude pevao “Čivas” i “Voliš li me”. Zvučim ti ko kreten verovatno, pa ću da se zaustavim sad, ali hej… “SIPAAAAAJ, NEK’ BOLI JOŠ JAČEEEE!!”

Hobo sa Kriptona

P’ćao, bejbeh, kaki si?

Jao, moram da podelim ovo sa tobom. Uspeo sam nešto malo da ti ispričam kad smo se sreli na onom nemilom maskembalu u decembru, ali verujem da se ne sećas ničega.

Ono kada se snimao pilot za “Krypton” kod nas u oktobru, pa je M iscimao lika da me ubaci za statiranje. Pa, jeeee-bote. Nema deset dana kako nismo zajedno, ja ceo onaj inicijalni emotivni kolaps preživljavam, i M javlja da će me zvati na snimanje. Kako me je obradovao, crk’o sam! Zamisli, aj’ što snimaju kod nas, nego što je DC serija, o superherojima, pa neka je i o Supermenovom dedi, ali sam bio srećan ko ker. A znaš koliko volim stripove i koliko sam u svemu tome, pa još da budem deo profi snimanja, sve se složilo da mi se ostvari želja – pa i da sam u kadru na dve sekunde, ne pravim pitanje.

Trebalo je da budem u pet ujutru u Avala Filmu, dok se svi statisti prozovu, presvuku, odradi šminka kome treba i to, pa da snimanje počne oko 8h. Potpišem ja tamo neki ugovor i ubace me u sobicu gde su okačeni svi kostimi da se presvučem. Kostim nije mogao da bude od tanjeg materijala, neke krpe što se uvijaju bezbroj puta oko struka, dva kaiša i neke čizmice za broj veće. Stojim tu, dvoje ljudi me oblači, ja blenem kroz prozor i kezim se – joj, koliko sam bitan klošar. Šalju me da mi nameste periku. Sav sam se obradovao kad sam shvatio da uz moj kostim ide perika i smorio kad sam videla da je najružnija perika na svetu, hahah. A mogao sam lepo da plenim sa nekim kosama do dupeta i repovima, al’ bože moj, nek’ budem klošar do kraja. Ne sme da se slika ništa, nemaš gde da ostaviš jaknu tamo, a trista ljudi na sve strane – reko’, ostavi ti sve to na sigurno i da ne napravim problem M ako dođem u iskušenje da slikam sve živo.

Trči napolje u šator za statiste u tim krpama, a napolju hladnoooo i vetar nosi, tres’o sam se ko narkoman. Upoznam odmah devojku jednu da se tresemo zajedno, dok nam dele doručak i kafe, i prave plan koji statisti su za koju scenu. Dovedu nas na set i izaberu me za tu prvu scenu koju rade. Daju mi rekvizit, neki ceger za pijac jer treba da hodam tu u pozadini i biram, fazon, svemirski paradajz na tezgi. Kriptonska verzija Kalenića, jelte, hahah.

Objasne nam šta treba da radimo i koja je putanja kretanja, da ne staješ ispred glumaca i ne gledaš u kameru. Hjoo, sve sam upijao oko sebe, od scenografije, šta koja ekipa radi, režisera koji ide tamo-vamo i proverava da li je sve kako treba, asistenata koji trče okolo za glumcima da im dodaju ćebe. A još uvek se tresem od nenormalne zime, u toj “uličici” gde treba da glumim hodanje i ne verujem koliko je sve sjajno. Dva minuta pre nego što kreće ceo cirkus, dotrčava M do mene da se ismejemo koliki sam hobo i koliko nam je do jaja što stojimo na setu od milion dolara.

Posle četiri sata scena je bila gotova, pa druga tura klošara radi drugu scenu, a mi iz prve čučimo napolju na vetru, umotani u ćebiće da ne bismo pomrli od zime. Donose nam ručak i tu sam uspeo još jednom da vidim M do kraja dana. Dok sam blejao tu besposlen, sve sam živo “inspektovao”, skele, rekvizite, mahovinu po lažnim zidovima, lepljive trake, zavukao se svuda gde sam mogao da odem, blejao sa glumcima koji išli na pauzu za cigaru i proklinjao dan što ti nisi tu sa mnom. Da budemo kriptonski klošari.

Posle 16 sati sveukupnog bivstovanja tamo, smrz’o sam se ko na Hoth-u, zaradio 20 evra, proveo 20 minuta smejući se sa likom iz garderobe koji je pokušavao da me izvadi iz onih krpa. Nagledao se trista čuda, od muvanja do majčinog šamara sinčiću posle njegovih zarađenih bednih 20 evra, pa do klanova sredovečnih ženturača koje ogovaraju druge sredovečne ženturače što neće da ponude ćebe i keks.

Šalje M juče link, izašao trejler za “Krypton” i teče konverzacija. I samo me vratilo na taj dan kada sam bio toliko srećan i slomljen u isto vreme i što nisam mogao da ti se popnem na glavu prepričavanjem i količinom grljenja koju bih ti tad dao.

gra

Gra

P’ćao, bejbeh, kaki si?

Popio sam, jelte.

Ako ikad naprave da film o mom životu, želim da me igra stado ovaca. Nek’ crknem u svojim govnima, nek’ ostanem sama zauvek i nek’ ostanem tvrdoglavo naivno govedo. Neka su svi, pa i ti, u pravu, a ja ostao glup večno, ali jebeš ti sve ovo, i emocije i sve govna ako ikad budem pomislila da nismo bili toliko slični i dovoljno različiti, da nismo mogli da uradimo zajedno šta god da smo hteli.

Jebote, vraćam se gajbi po ko zna koji put noćnim busem otkad sam sam, i samo čekam da stignem do sobe da mogu da se isplačem jer jedva izdržavam do kraja gde god da odem. A tužna sam, bejbe, već sedam meseci sam toliko tužna da sam se umorio. Umorio sam se od stalnog teranja da preguram sve obaveze u danu, da završavam sve iako mi nije ni do čega, od gledanja na tvoju stranu kreveta svako jutro i veče, od skretanja misli, od pretvaranja, ma od svega, bejbe, muka mi je od svakog dana.

Muka mi je od ove moje kurčeve muzike koju sam slušala sa tobom i ne mogu više da čujem bilo šta, a da te se ne setim. Što sam provela bukvalno sama prethodna tri meseca jer više nisam mogla da živim sa sobom, jer sam mislila da opterećujem sve oko sebe. Što se nisam nikome javljala, što nisam mogla ni da vidim nikoga i što ne mogu da provedem više bilo kakav kršten izlazak iz kuće, a da se ne vratim u suzama. I ne mogu, bejbe, ne mogu sa sobom više.

Što se nisam rodila kao zunzara, pa da barem uživam dok jedem govna, da se nauživam ovog sranja jer za bolje nisam. Što si mi toliko jebeno bitan, da ja sedim ovde u tri ujutru i kucam ti, a ti spavaš i boli te kurac. Da idem mesecima gradom u bilo koje doba i samo jednostavno plačem jer ne mogu da zadržim ništa u sebi, da trčim iz jednog kluba u drugi u pola noći, da nađem Š da ga zagrlim i izcmizdrim se jer mi te je toliko puna glava da ne mogu da budem sam. Da se napijem ko imbecil i idem ulicama u krug jer ne smem da dođem kući, bejbe, tebe tu nema. Da se umrtvim čime god stignem i da samo spavam, i kad spavam mogu da računam na to crnilo ispred očiju i tada sam najsrećnija. A kad se probudim, bejbe, ne mogu da ti se javim, ne mogu da te pitam kako si spavao, ne mogu ništa, bejbe.

Ma, koliko mi fali da se ušuškamo i šćućurimo, da ti prolazim prstima kroz kosu, da prelazim noktima po leđima, da provodimo dane u krevetu i napolju, d’idemo gde god nam padne na pamet, da se napijemo ko budale u parku sa ljudima, da idemo u bioskop, da “njamamo”, da te grlim stalno i čupkam za brk… Sve, bejbe. Sve fali non-stop što sam kod tebe zavoleo.

I za koji moj sam te uopšte upoznavao, da bi mi se sad samo urlalo na sav glas što je kraj. A ne smem da otvorim fioku gde sam sakrila sve od tebe što imam, ne smem da pogledam nijednu sliku, jer kad to uradim, paralizovan sam za sve ostalo za ceo dan. I obrisao sam te bejbe svuda, u afektu, i sve chat-ove i sve slike sa telefona, a sve mi je u glavi ostalo. Ne koristim više nijedan stiker za ovo govno od mesindžera, da mi ne bi nestali iz recent-a svi oni koje sam koristio za ti. Jebote, gledam film pre neki dan i krene pesma, ista ona koju ste slušali dok ste snimali klip kad ste bili kod S u selu, a ja otplačem reku tu sat vremena.

Ne vredi, bejbe. Sve bih dao za taj jedan usrani vremeplov, pa da mogu sa tobom sve ispočetka.

 

‘Oćeš? Nemaaa!

P’ćao, bejbeh, kaki si?

Pričam sad sa tobom svakog dana, a jebeš ti mene ako znam kako bih tačno reagovala da saznam da neko drugi zbog mene ovo radi.

Vozio sam se do kuće pre neki dan, pa svako malo dobijem mini srčani udar kad prođe pored neki srebrni “pežo”. Znas li ti koliko srebrnih “pežoa” ima po gradu?! Jebem im mater svakom pojedninačno. I sad, pošto smo tu gde smo, a ja u takvim ili sličnim momentima ne znam šta bih od sebe – dovučem se tad do gajbe, sednem za komp, i krenem da kucam. Eto tako. Samo sam seo i počeo da pričam sa tobom. Da li je pametno ili glupo ili jednostavno potpuno van pameti, nemam pojma. Tako tu kad imam slobodnog vremena, sednem i iskucam šta bih ti sve isprič’o, bez plana ili neke agende, i bez pojma da li je ovo konačan dokaz da sam stvarno poludeo. To kucam, ovako, kako misli idu, sve što mi padne na pamet, sve što mislim sama sa sobom i što bih ti inače rekla da si mi tu. Baš su čudna ova stanja. Kad ostaneš malo sam sa sobom, pričas sa dvesta ljudi tokom dana, a ne možes sa jednom osobom sa kojom bi baš hteo.

A ja nekako uvek hoću da znam jesi li ok, kakav ti je dan, kako posao, šta radiš, jedeš li, vežbaš li, je l’ sve ide kako treba. A opet, možda je bolje da ne znam ništa. Možda je bolje da ne padam u iskušenja i eventualno pitam nekog za tebe. Ma jao, dao mi univerzum da se rodim k’o žensko, a žensko i interneti… da hoću da saznam nešto, mogla bih da te “istalkujem” do petog kolena unazad. Hahah, nije problem.

Al’ bolje da pretpostavljam samo najgore, u smislu da se jedva sećas sad ko sam, da si apsolutno presrećan što nisam više tu. Čak i da je sve to istina, tebi je sve presjajno, a ja se ovde još uvek lomim hoću li dočekati dan da ne pomislim na to kako si – nekako mi je ok. Nije ok ali jeste ok. Nema ko mi nije rekao “eto ti se tu raspadaš mesecima, a on se zajebava, pije vinjak i boli ga dupe za tebe.” I šta? Neka je i sve to tako, ali ja izgleda ne umem da te zatrpam ni ljudima, ni uspesima, ni napijanjima, tj čime god da mi je palo na pamet. Grozan je osećaj taj. Ne pokušavam više da ubijem ništa u sebi što me još veže za tebe namerno i jer to tako treba, jer svi to očekuju od mene. Ako prođe, prođe. Ako ne prođe – jebi ga.

Mislim da ne mogu dovoljno dobro da verbalizujem bilo kome zbog čega mi ceo ovaj naš kolaps teško pada. Svega sam se naslušala za ovo vreme – “naljuti se”,  “nije vredan niti jedne tvoje suze”, “pogledaj se kakva si, a zbog koga se toliko trošiš”, “ma, bolje ti je bez njega, videćes.” Sve ja to tako slušam i polovinu vremena mislim da me niko ne razume jer sam samo jedna ortakinja sa 10 najboljih ortaka, a muškarci se sa takvim stvarima drugačije nose. Pa stalno pokušavam da objasnim sebe i zašto ne mogu da se naljutim na tebe i to mislim da niko ne kapira. A drugu polovinu vremena mislim da ne moram ja nikome da se pravdam i objašnjavam zašto sam ovakva, i ne moram da budem ko svi ostali. Ne moram. Ali izgleda moram da se pravim pred svima da je sve ok, baš zato što me ne razumeju do kraja. Pa, šta da radi čovek… kako je – tako je ( shout-out to Lexington band, hahah ).

Pa sam, eto, to htela da znaš. Da mislim na tebe stalno. Da postoji milijardu stvari koje su mi se skupile, od ovakvih kenjanja do gluposti, kao što su linkovi kojima smo se gađali svaki dan. I to možda nužno nije blesava stvar jer sam toliko vremena provodila sa tobom, u priči i ćutanju i svakakvim stanjima, da kad svega toga odjednom nema, ja ne znam čime to mogu da zamenim. Pa je možda to i poenta. Ni jednu osobu u životu ne mogu da zamenim nekom drugom jer su sve posebne na svoj način i sve ih volim zbog te posebnosti.

Idem još malo da se nađem sa M, Š i M² na pivu. Veče predskazuje blago do teško opijanje, iako je sreda, april, a vreme kao u decembru. Nije isključeno da sednem takav za komp i da ti se javim, znamo koliko umem da lupetam u takvom stanju. Jer ću samo tebi smeti da kažem da mislim na ti.

Baila Morena

P’ćao, bejbeh, kaki si?

Mislim da je bio april prošle godine. Tako nešto mi je ostalo u sećanju. Gledam račun u banci, razmišljam šta bih mogla da uradim sa tim ostatkom para. Pričali smo o tome da odemo do Rima, hteo si da mi ispuniš tu želju. Računao sam u sebi koliko nam treba para za to planinarenje, koliko nam se isplati da provedemo tamo samo četiri dana, a znala sam da neću moći da priuštim neko veće putovanje ako bi ti palo na pamet, bar još šest meseci.

Sinulo mi je. Ti treba da ideš za Moskvu u julu, čuvaj novce, ja ću nam uplatiti letovanje na vreme, pa ćemo tako raspodeliti troškove. Bolje da odemo na more ako već možemo, jer ću ja sledećeg leta morati da završavam druge stvari i neću moći. S obzirom kako smo se proveli na prošlom letovanju, nekako nisam mogla da zamislim da ne ponovimo to opet.

Sedeo si tu kod mene u sobi, složili smo se za 30 sekundi da treba da jurimo Kefaloniju. Ali ja se plašim aviona, a ti me gledaš tim okama tužnim, fazon, kako možes da me pustiš da se lomim opet po autobusu. Hahaha, koliko smo samo vodili razgovora o avionu i koliko bi me čuvao ali ja nisam uspela da prelomim do kraja. Eto ideje, što ne bismo vozili do Kefe? Izračunamo koliko nam treba za put, spavamo usput, sve rešimo. Avantura. Pa, sjajno.

Ti voziš, ja ko ker blenem u put i kroz prozor. Izigravam DJ-a, hendlujem plejlistu, nameštam ti peškir na sedištu, hranim, dodajem stvari, lupetam gluposti – sve što jedan suvozač treba da radi. Ma, koliko si me iznenadio specijalnom plejlistom za put, sa sve Erosom i Gypsy Kings-ima, kako si mi bio neodoljiv dok ti sav metal nestaje iz duše kad pevaš svaku tu pesmu koju si stavio i znaš ih napamet.

Spavamo, kasni trajekt, peče ono sunce kroz staklo, 200 stepeni u kolima, ja u nekom grču konstantnom dok jurimo 160+ na sat, gledam u put da mogu da te upozorim na vreme ako nešto vidim, ali stigosmo do apartmana živi i zdravi. Unutra bračni i dodatni krevet i ti prospeš niotkuda da ti spavaš na bračnom, a ja na ovom drugom. Hajao, kako sam se naljutila. Hahahah, sećas li se da ti nisam dala da me zagrliš uopšte. Koji imbecil. Tek posle sat vremena kad smo otišli na klopu sam ti rekla kako sam se uvredila, a ti nisi mogao da prestaneš da se smejes. Ma, idiot sam, znam.

Videsmo tamo, vala, najgore i najlepše plaže. Planovi na koju ćemo, ima li tamo ždranja, pre svakog kretanja se šteluje GPS i ja navigator, da govori da li sad levo ili desno. Bog zna da nemam nekad pojma gde je ni levo ni desno, u šta si se i sam uverio, ali svejedno – navigator!

Svakog dana na put. Svakog dana sam se osetio posebno jer sam mislio da ti sve to ne pada lako, tolike vožnje i umor sigurno, ali si nas vozio svejedno, i na dve plaže u danu, da vidimo sve. Ti i ja. Na moru opet. Opet bacanja i grljenja i ljubljenja i davljenja, mazanja nekim glinama sa obližnje stenčuge, napijanja u sobi, mazanje pregorelih leđa i ramena, pričanja u nedogled uveče.

Probali smo da nađemo i na Kefi neki biser od kluba gde bismo mogli da ponovimo uspeh sa Skijatosa, ali sve što smo našli je mala kafanica, gde su na večeri bili neki baka i deka, i ti i ja. Popili smo po pivo i otisli na suvlaki. You can’t win them all.

Obišli smo onu najlepšu plažu, sa morem toliko plavim da su oči bolele. Jebote, koliko je voda bila hladna i sad je osećam. Koliko mi je bilo žao što nismo mogli da se okupamo tu još koji put, ali ne vredi, ledara. Ona druga najlepša, što je pogled na nju bio da se raspametiš dok smo se kolima spuštali do dole sa brda, pa na njoj si sijao sa lupetanjima. Hahah, koliko umeš da ponoviš jednu te istu foru, a da sam sebe ne ugušiš, evo ja ne znam. Uvrtiš mi te tvoje glupe pesmice u glavu, lobotomijom ih ne bih isterala. Koliko sam te voleo zbog tih sranja.

A našli smo, naravno i odlična ždranja, bez toga nikako nije moglo. Od girosa ispred gajbe, do onog restorana u gradu, gde smo ostajali bez vazduha koliko je bilo dobro. I ti sediš preko puta mene i ne prestaješ da me slikaš. Jebote, koliko mi je bilo neprijatno, ne jer me ti slikaš, nego što se sebi nisam sviđao kako sam ispadao na tim slikama. Znam, znam, žensko sam ipak.

Ali onaj dan kad smo došli ranije sa plaže kući, ti rokaš džin-tonik, go, tražiš lyrics za Erosa, da otpevaš pesmu na italijanskom kako treba. Dakle, da to nisam snimila, ubila bih se. I kako si se nasmejao najlepše na svetu kad si skapirao da te snimam i nazvao me zlotvorom. Snimak se zaustavi tačno dok držiš taj kez i ostane mi tako po sat vremena nekad na monitoru, jer kad mi toliko zanedostaje tvoj glas, ja pustim to.

Vraćanje u domovinu. Hahahahhahahah. Jao, majko. Kasni trajekt satima, nećemo stići do mesta gde treba da prespavamo na vreme, vozićeš noću, psovanje majki i svega na svetu Grcima zbog kašnjenja. Onaj trajekt, činilo mi se, mili. Sve se nekako nadam da ćemo uspeti bar malo dana da uhvatimo za vožnju, da ti ne bude prenaporno, ali ne. Tek u ponoć stižemo. Čekanje na granici sutradan, sati u kolima u paklu, nemamo benzina dovoljno da uključimo klimu, kolone od 200 km, ja se pentram na vrata da izvidim pomeramo li se uopšte. I sve sam nekako čekala, ovo je možda momenat kad ćes da eksplodiraš, da se od raspada tog posvađamo jer je, eto, situacija govno. Ali smo se konstantno smejali i zajebavali i “neverovali” da ćemo ikad stići kući.

Bukvalno je sve to poništilo kad smo svratili u ono etno selo u Leskovcu. Jebo te život, kakav roštilj i kakvo krmljanje. Tu mi je toliko bilo drago što si malo odmorio i uživao, i jedva sam čekala da stignemo do kuće da možeš da legneš i da se odmoriš zaista, a opet nisam mogao, a da ne želim da sa tobom budem još, pa i u tom beskrajnom putu.

Redovi na ulazu u BG, pičke materine. Reko’, ne da nam se, pa bog. Ali još malo. Nisam ti dala da mi nosiš kofer do stana jer sam htela da što pre stigneš gajbi da sedneš, legneš, šta god, da se odmoriš.

Jedva sam čekao da te opet vidim. Ostao mi je zakucan momenat kad pevaš “Baila Morena” u kolima na putu do Kefe, onako, kilometri i sunce ispred nas, smejanje i glupiranje, a mi presrećni jer idemo na more.

 

-Snimaš me?

-Hahahahh, da!

-Neeeeeeeeeeee!!!! Zlotvore!

 

 

 

Brp

P’ćao, bejbeh, kaki si?

Trčao sam danas nešto po gradu. Gužvetine po saobraćaju, menjanje tri prevoza i plejlista na telefonu koja mi se smučila, me nešto nateraše da provedem 45 minuta razmišljajući dok blenem kroz prozor tramvaja, klackajući se brzinom osakaćenog puža do Kluza.

Vratio sam se na razgovor koji sam imao sa M² pre tri dana. Ustvari, više je izgledalo kao isterivanje đavola. Ja se raspadam, on pokušava da mi dokaže nešto, da me smiri, da me nekako možda i navede da razmišljam drugačije, da bi mi bilo lakše. I sve to nekako preraste u sveopštu raspravu o samospoznaji i uverenjima, i ko je eventualno više u pravu od onog drugog. Dobro, ne baš u pravu, ali tako nekako.

Ja branim svoje stanovište, on svoje. Ulazimo u peti sat mog plakanja. On pokušava svim mogućim alatima kojima raspolaže da me ubedi da treba da se menjam. Da menjam način na koji sebe dajem, da menjam kako volim, da menjam sve što mogu. Ako budem rezervisanija, imaću tu neku sigurnosnu mrežu na koju ću pasti sledeći put, pa neće boleti toliko. Ako nastavim da volim po principu “srce na teren”, onda za mene nema nade, ljudi se danas toga plaše, bolje je sve polovično za svaki slučaj, inače cu biti emotivno razlupanija i više nego sad.

U celom tom cirkusu, ja sam razumeo šta on pokušava da mi dokaže. Mislim, i on se promenio na taj način. Tako odgovara njemu. Možda je sasvim srećan što na taj način može da funkcioniše. Ali mislim da to nije dobar savet za mene. Takoreći, za moju dušu.

Razmišljao sam koliko sebe poznajem, tako dok sam gledao kroz prozor tramvaja. Da li ja stvarno nešto tu grešim, pa na sve gledam kao na tragediju? Da li sam stvarno previše emotivna i da li učim uopšte bilo šta iz svih tih preživljenih tragedija? Šta to nije u redu sa mnom, da ja posle tolikog vremena osećam isti raspad, kad su mi lepo svi oročili tugovanje na tri meseca, pa ispadoh tu neki silni emotivac i ludak u celom društvu?

Setio sam se jedne stvari. Kad smo ti i ja razgovarali o tome da li uopšte da pokušavamo bilo šta. Raspisali se po fejsu, a duše nam spavaju, znam da je prošlo tri ujutru. Napisao sam ti zapravo sve istine koje znam o sebi. Ona najduža poruka. Između ostalog i “da mogu da te volim do kraja galaksije i nazad.” Napisao sam to. Nije to bilo tek tako, neki pokušaj romantike ili šta već. Najiskrenija stvar koju sam rekao o sebi nekome koga sam znao toliko kratko tada. “Realni romantik”. Tako sam se opisao.

Ne žalim što sam stigla do te galaksije jako brzo. Ne žalim uopšte što sam odmah rekla kako stvari stoje sa mnom. Iako bih sada, sa jedne strane, prodala dušu da odradim na sebi jedan “Eternal sunshine”, a sa druge, ne bih dao ni jedno sećanje ni za šta. I ne znam stvarno kako se to radi, kako se suzdržava da ne pokažes koliko ti je stalo dok te ta osoba čini najsrećnijom na svetu. Nemam pojma kako to može da se bude sa nekim, a da si konstantno na distanci. Mislim se, šta je to, koji moj?

Ono što zasigurno znam je da se ja neću promeniti, makar doživljavala nervne slomove oko ovoga još deset godina. Zato što mislim da je ljubav najlepše osećanje na svetu, i da su ljudi najbolji dok iskreno vole. I ljubav nije toliko jeftina i svakodnevna stvar koja se tek tako dobija i nalazi. Ona se gradi. Gradi se sa nekim sa kim imaš neverovatnu povezanost, sa nekim ko se zaista trudi oko tebe i za tebe. Timski rad. Dvoje ljude koji čuvaju jedno drugo, koji su tu jedno za drugo, koji mogu da računaju jedno na drugo svakog dana. Najbolji tim koji postoji.

Ovo ti zvuči kao da sam odgledala i previše filmova, zar ne? Čista romantika. Samo što ja znam da se takve ljubavi ne grade distancom i rezervisanošću. Strahovi, nesigurnosti, problemi, rasprave, svakodnevnica, planovi, podrška, komuniciranje, intimnost, sva moguća životna sranja i lepote. Teško je, ali je i za toliko lakše, jer sve to prolaziš sa nekim ko te voli zbog onoga što si, ne zbog nečega što možeš da budeš. Sa nekim ko te upotpunjuje i dok se svađate i dok se smejete. A ljude zavoliš zbog osobina koje imaju, zbog stvari koje rade, zbog navika koje nose, zbog načina na koji razmišljaju. Zavoliš i želis da prođeš kroz sve sreće i katastrofe jer sa svakima od nas idu i neke životne muke. Svakog dana donosiš odluku svesno da ostaneš sa tom osobom i svakog dana, koliko god da se problemi upliću između vas, znaš da ti ta osoba ulepšava život ustvari, bez obzira na sve.

To je ono u šta ja verujem. Onaj vrabac na grani sad što kisne zna koliko sam svesna da je život nepredvidiva kofa govana. Možda baš zato mislim sve ovo, što znam koliko sve ume da bude teško ako nemaš prave ljude pored sebe, što ne pristajem na to da me neko voli polovično i da proživim život sa nekim ko će me držati večno na sigurnom odstojanju, za svaki slučaj, da ga sutra ne bi nešto zabolelo. E pa, ne pristajem apsolutno. Nek ostanem sama do kraja života, ne želim sebi ni nekome sa mnom takav poluživot. Kompletno sranje, ako mene pitaš.

Eto, zato su tolike tragedije, jer ja ne umem drugačije. Tragedija je sada jer sam ti dao najbolje od sebe što sam imao. Poklopili smo se tako da je sve nekako teklo lagano i padalo baš na svoje mesto, bez igrica, bez suzdržavanja… jer smo jedno drugom ulepšavali dane. Tragedija je jer sam u tebi videla po prvi put nekoga sa kim mogu da izgradim takvu vrstu ljubavi i što si me činio da osetim najveće sreće kada smo zajedno. Što si uvek znao kako da me nasmeješ i oraspoložiš, i što sam svakim tvojim postupkom želela da ti uzvratim i više.

Tragedija je što je možda bilo pogrešno vreme.

A da se ne raspadam ovoliko, znala bih da sam lagala oboje, znala bih da si samo usputna stanica i nebitnjaković, i da si neko koga mogu samo da otresem iz glave kao da nije ni postojao. Boli me svaki jebeni dan ovog proleća jer znam koliko sam mogla da budem srećna.. a nisam.

Beyond Rebel Planet.

Didemo

P’ćao, bejbeh, kaki si?

Cimne me pre neki dan dete iz škole da me pita za Skijatos. Fazon, “Reče mi taj i taj da si bila, pa da se raspitam kako je tamo, hoćemo dečko i ja da idemo ovog leta, imaš li slike.” A meni kad nije srce propalo do središta zemlje.

Opišem joj sve nekako u kratkim crtama, koliko je divno i lepo ostrvo, da košta dosta ali da vredi jer je raj, bla bla bla… Čkiljim dok biram neke slike da joj pošaljem, a psujem u sebi dan kad sam se rodila ako slučajno otvorim neku gde smo ti i ja. Čkiljim da ne vidim, a ustvari sve klikćem pogrešno jer čkiljim. Jebo me bog.

Možda najlepše sećanje na jedno more.

Jao, pa hoćemo li u neki grad ili na more, a ti si već uplatio more sa društvom, pa kako ćeš na dva mora, mislila sam da ćeš se smoriti. Posle dok smo se dogovorili da ćemo da jurimo Kefaloniju, ja se plašim aviona, a sve bukirano za autobus. Šta je ovaj Skijatos? To je jedino slobodno, a nemamo pojma kako je, nismo ni planirali, koju ćemo vilu, eto ta Makis izgleda lepo. Ma, uplaćuj, više nije ni bitno, d’idemo na more, šta nas briga, biće nam super.

Bože, jedva sam ga dočekao. Put ceo, i lomljenje sa nogama po busu, pa te puštam da mi staviš glavu na kolena da zaspiš jer znam da ne možeš da staneš na tri sedišta zbog visine, a kamoli dva. Trnu mi noge koliko ti je teška glava, ali me toliko boli dupe za to jer, ej, idemo na more. Ti i ja.

Vila Makis. Hahahhaha. Da li je mogla na većoj uzbrdici da bude? Evo, ja ne znam. Koje muke i psihičke pripreme za pentranje do gajbe posle svake plaže i izlaska u grad. Bar jedan checkpoint na putu do gore, da skupimo ostatak snage da izguramo do vrha. Večna psovanja i smejanja i čak tvoje odvažnosti da nekad i potrčiš do gore. Koma. Ali zato pogled sa terase puca. I magare u dvorištu. Sjajno.

Otkriće najbolje pizze na svetu ikad. Maria’s Pizza. Dva puta odemo tamo na večeru i dva puta ti ubodeš siromašnije verzije. Što sam bio ponosan na sebe što sam oba puta ubo najbolja sranja koje čovek moze da stavi na jednu pizzu. Haosi od klope.

One ostale večere, kad smo se didili da izgledamo grofovski za rižoto sa školjkama i vinom, pa za pastu sa morskim plodovima i vinom, i onaj fenomenalan sladoled ( bez vina ). Na tom moru sam shvatio tek koliko ti možeš da pojedeš. Žderi ujutru, žderi preko dana, žderi užine, žderi večere. Planovi unpred na koju ćemo plažu i gde ima tamo da se jede. Koliko mi je to bilo prezanimljivo. Da te gledam dok jedeš. Koliko slatko jedeš. Ništa mi nije bilo draže nego kad ti spremim makar taj doručak zbog kojeg si nosio tunjevine i “zlatiborce” iz domovine. Uživao sam da ti spremam bilo šta.

One plaže. Ona što smo je prozvali “Kukuriku”. Najlepše nešto što sam video do tad. A ti, ko gospodin u ležaljci u hladu, ja se pečem na onom suncu. Kao tu nešto hoću boju, a ustvari ne bih izlazio iz one vode sa tobom. Bacanja i davljenja i grljenja i ljubljenja. Tu ti nešto dobacujem da plivaš malo, a ne bih te puštala iz ruku. Mokar i preplanuo, oči ti se stopile sa morem i nebom. Koliko sam se samo svakog dana zaljubljivao u tebe, iznova i iznova, dok smo provodili dane samo ti i ja, na najlepšem mestu na svetu.

A sećas se kad smo izašli u grad sa namerom da se napijemo? Grčki Đorđe David na gitari u rock klubu u gradu, red piva, red “bimare” i nekih sranja što nas je častila konobarica. I dalje ne znam šta je ono bilo što sam popio. A ne da smo popili, nego boga oca. Do jaja svirka. DJ pušta Immortal – Mighty Ravendark jer si mu tražio zbog mene. Pa raspuk’o sam se od sreće. Ej. Immortal. Na Skijatosu. Koliko mi znače te sitnice. After u klubu pored. Ti, onako odran se sprijateljio sa DJ-em, dovoljno da nas zove da pijemo dalje u praznom klubu i kenjamo sa osobljem, dok nam toče džabe pića. Kako sam se upropastio, hahah. Sećam se da sam ustala, kao idemo, i nogu odjednom nema. Znam da si me privio uz sebe i tako vodio do gajbe, ali ja pojma nemam kako smo stigli odatle do sobe, čak se ni uzbrdice ne sećam. Ali znam da smo došli do kreveta i da si samo pao. Gledam te ja, onako, kroz pijane oči, uspeo sam da te skinem, namestim, pokrijem i donesem flašu vode pored kreveta. Zaspala sam ko preklana. Ustajem posle četiri sata rešena da zaustavim glavobolju kafetinom ili čekićem, šta prvo nađem. I samo te čujem kako progovaraš “Daj i meni jedan”. Ti zaspao ponovo, ja ko vampir preblejao na terasi sate. Ulazim u sobu, a ti u pozi sa prekrštenim nogama u vazduhu kao da sediš u nevidiljivoj stolici. Naravno da sam slikao.

Taj dan smo otišli na onu plažu pored aerodroma. Koliko sam se plašio, avion poleće na četiri metra iznad glava nam, tebe boli dupe, ja u iščekivanju srčanog udara za svaki sat koji smo proveli tamo. A to nam je bio poslednji dan. Tačno bih još deset dana proveo na toj plaži jer nisam hteo nazad. Hteo sam da budem sa tobom na najboljem moru ikad još malo.

Uveče smo otišli opet u restoran na večeru u kome smo bili prvo veče. Polikratis, hahahahh. Jebeni Polikratis, koliko si smarao sa pesmicom, ali bih obe ruke dao da te čujem da pevušiš to sranje opet. Pojeli po kilo musake, popili piva, izrokali ouzo, dovukli se jedva do gajbe, i onako, pakujemo ostatak stvari, sve boli od naždranosti. Ležimo jedno pored drugog, gledamo se i uhćemo, a ti izgovaraš “Jao, jebo bih, al ne moguuuu!!” Vrištanje.

Vraćamo se nazad. Ležimo na podu trajekta sa isprepletanim vratovima, lupetamo najgore gluposti, smehovi i raspadi. Gužvanje po busu dok nismo došli kući i tvoj ćale me dovozi do zgrade. Uzeo si onaj kofer, digao iznad glave i trčao uz stepenice da ga ja ne bih vukla. Zagrlio si me i izljubio i govorio koliko ti je bilo lepo. Jedva si otišao.

Prekjuče me cimne opet dete iz škole, kaže “Da uzimamo Makis ili neku drugu vilu?” Mislim se, Makis, najsjajnija vila u univerzumu. “Uzmi drugu, A, uzbrdica, rekoh ti. I ne brini, provešćeš se kao nikada do sad.”

Koliko sam te samo voleo na Skijatosu.

Pilot

P’ćao, bejbeh, kaki si?

Imala sam ovih dana svoje prve časove glume. Za sada ide dobro, mogu ti reći, uspevam da odradim ono što se zahteva od mene.

Kad malo bolje razmislim, da mogu ceo život ispočetka ili bar neke delove da promenim, najverovatnije bih upisala glumu… zapravo, bilo šta na FDU. Ali evo, 2017. je, a ljudi još nisu izmislili kršten vremeplov ili teleport, stvarno nema smisla.

Ne znam jesam li ti pričala kada sam kao mala odmah po povezivanju svog prvog video rekordera, dobila i prvu video kasetu, jelte. Onako novu, upakovanu u celofan, kao da držim zlatnu polugu u rukama. Tačno da je na njoj bio snimljen snuff pornić, gledala bih sa uživanjem. Međutim, sa omota me je gledao neki čudni muški lik, sa velikim brkovima, pa nisam bila sigurna u sekundi kome li je od ukućana palo na pamet da mi uzme baš tu kasetu, od onolikih crtanih filmova ( deda, apsolutni car ). Mada, nisam mnogo ni pravio pitanje. Čoveče, kakvo uzbuđenje dok se ubacuje u video i pritiska plej.. Prvo nekih dva minuta crnila na televizoru. Zatim neki zvukovi. Prva rečenica koju čujem je “Hvala bogu da je i tebe nešto ubolo.” Bukvalno nisam imala pojma sta sad to može da znači. Sa ekrana me gleda taj brkati čovek naredna tri sata, a ja sedim i buljim u predstavu ko hipnotisana. Majko moja, koliko sam dobrih psovki naučila tako.

Gledao sam Radovana III narednih godina bar jednom dnevno. Znao napamet sve, svaku reč i pokret. Počela sam da glumim celu predstavu sa svim ulogama pred familijom, pretvarajući se da sam svako od njih. Molila sam za kasete kad god smo bili u mogućnosti, gledala sve što može da se gleda od naših filmova i predstava koje su bile dostupne tad.. sa Čkaljom, Mijom Aleksićem, Pajom Vujisićem.. ma, sve sam učio napamet. Pa sam otkrila postojanje stranih filmova i serija. Ajd’ to preko TV-a šta ubodeš, ali hajao sreće kad se otvorio videoklub u blizini. Ma, fascinacija. Da ne pričam koliki mind blow sam doživela kada sam prvi put odgledala Terminatora 2. Ostao sam onako, potpuno osvojen. I uvek sam mislila, to je to, biću deo filma kako znam i umem, na bilo koji način.

Život, naravno, odvede na potpuno levu stranu. Nisam uradila ništa povodom toga. Nisam poznavala nikoga ko je to isto želeo, nisam imala koga da pitam, nisam znala kako da se informišem, a mislim da ni moji ne bi bilo oduševljeni tom idejom čak i da sam sve informacije imala. Znaš, kad rasteš u familiji gde mama radi u sudu, tetka i teča advokati, sestra studira prava, a ti tu hoćes neku umetnost, teško da možeš to da nadjačaš. Već sam bila dovoljan izrod što sam se oblačila u crno, oblepljivala zidove “vešticama”, kako ih je majka nazivala svaki put kad bi mi ulazila u sobu. Džabe svako moje “Nisu, majko, veštice, samo imaju dugu kosu..i šminku.. i muškarci su.. jer je to metal.. znaš” ili “Ne diraj mi u Mansona i Metallicu, progutaću ključ od sobe budeš li skidala postere kad me nema.” I tako, sve neki čudni putevi koji su me sve više odvajali od filma, i neke nade da mogu biti deo tako nečega. Mada je gledanje svih filmova na ovom svetu i kolekcionarsvo istih ostalo do danas. Sećam se, za vreme mog drugog posla, godinu dana sam radila samo prepodne, ustajanje u šest ujutru, osam sati rada, viđanje sa društvom posle, ostajanje napolju do ponoći ili kasnije. Ali kada se stigne kući, pusti se film i odgleda, koliko god umorna bila i imala samo četiri sata sna.

Pomislićeš, ej bre, pa ovi časovi glume su onda sjajni, zar ne? Možda čudna ideja, ali što da ne, radiš ono što si oduvek želela, pa bar i na ovaj način. Šta fali, eto, super.

Ali moji časovi glume su drugačiji. Nisu ono na sta prvo pomisliš kad sam sve ovo već ispričala. Oni traju nekad od momenta kada iskoračim kroz vrata, kad moram da budem među svojim društvom, kada se teram da preko svih chat-ova zvučim najraspoloženije na svetu, kada pogledam u svoj prazan krevet i sebe ubeđujem da mi ne fališ.

Ja moram da odglumim da sam dobro. Moram da odglumim da me svaki cilj koji ispunim upotpunjuje, moram da glumim da mi nije ništa i da se smejem koliko me grlo nosi iako bih vrištala što nisi tu, moram da glumim da sam te dovoljno prebolela da ne moram da pričam o tebi, da ne gušim ljude svojom prazninom koju si mi ostavio. Moram da glumim da je tri meseca od kada sam te poslednji put videla, dovoljno da prestanem da te volim.

Juče bi nam bila godišnjica, a ja sam je provela u dve kafane sa N, B i O, ispijajući piva, slušajući njihove dobre vesti i pričajući o tebi.. možda za njih i jedan put previše. Jer oni ne znaju više šta da mi kažu i ne znaju kako da mi pomognu. Mislim i da ne mogu. Ne može nijedna osoba koju poznajem, a koja nije ti.

Nedostaješ mi danas toliko da ne mogu da dišem.