Hahahahjdkfrofweaofwaod;woipdc’a

P’ćao, bejbeh, u pičku materinu, šta ovo bi?

Dođe mi samo da lupam random slova po tastaturi jer boga pitaj ako ja znam šta je sledeće i ko je veći bolid od nas dvoje.

Cimnem M da mi pravi društvo malo dok ne budem trebala dalje da idem, na Tašu sa njim si ti sa još dvoje ljudi. Baš smo lepo sedeli tu i srali, pili vinjake. Otišli na Šlep posle da se zgrozimo od ljudi i muzike, pa se prebacili na Zappu. Na Zappi renomirani DJ Sergej Trifunović, koma, al bar prihvatljivije od onog užasa sa kog smo došli. Ostavi nas M tu same jer je video nekog koga bi mogao da krlja, mi zabodosmo u priči do jutra. O svemu ikada. Opet. Svanulo, fajront, mi cepamo dvestoto pivo, M odlazi kući, mi ostajemo još.

Krenemo konačno, gde ćemo šta ćemo, ajde na kobasičke. Smejanje, sve lepo. Ja opet natrpam lukčine, sunce nam bije u oči, smrdimo na sve i ti kažes “Uradio bih nešto, možda ne bi trebalo.” Reko sta sad bi… i ti me poljubiš. Ljubiš i ljubiš. Opet se smejemo, ja lupam fore zbog količine luka koju si poljubio, tebe boli dupe. Kažeš da dođem kod tebe, da mi pokažeš stan koji si iznajmio. U sekundi sam pomislio, bože sveti, šta je ovo, hoću li se ukanaliti sad još više ili koj kurac da radim. Ali sam samo presekao da, ustvari, pustim –  pa nek ide kako ide. Veliki smo, kao.

Trpanje u taksi, dolazimo kod tebe, smejanje i pričanje o loženjima na isti bend koji smo otkrili skoro. Ti kupio American Gods da pročitaš. Baš mi nekako bi drago jer mi je to jedna od najomiljenijih knjiga. Malo po malo, opa, skidanje, grebanje, bacanje u krevet, sve redom. Sećam se da sam rekla da idem kad smo završili. Rekao si “Ideš?” i prekid filma. Zaspali ko preklani, ko zna već koliko je bilo sati.

Budim se ja, mislim da si me ti cimnuo, kažeš da mi je zvonio fon. Nešto se izbauljamo tu, 300 stepeni u stanu, vrtenje, bole glave, smejanje koliko smo se raspali. Kao nešto da se obučemo, kažeš da ti je bilo lepo, zagrlimo se i, bože moj, bacanje u krevet za još jednom. Ležimo jedno pored drugog, kenjamo bezveze. Kažeš da sam ti baš bila lepa, da sam prštala, ali da ti je bilo glupo da pominješ. I da ti je bilo lepo generalno, eto, desilo se svašta i da li smo ok. Reko, sve je ok. Oblačenje, tu jos malo razvlačenje i dođem gajbi u tri danas popodne.

I sad opet ono, valjda procesiram još šta je bilo, nemam reakciju.

Sve se desilo i nije se desilo ništa.

Advertisements

Samo minut, dva

P’ćao, bejbeh, znam sad kaki si.

Pjeee, ništa od ovoga mi u horoskopu nije pisalo za ovu nedelju, bogami, univerzume, vidimo se na sudu, hahah.

Sedim sad ovde i prevrćem po glavi kako provedosmo celo veče zajedno u smejanju i kenjanju i bitnostima i nebitnostima. Prvo na splavu sa svima, pa dva sata zaboda kod “kobasički”, ja bljujem vatru koliko mi je ljuto, a ti mi se smeješ. Smeješ se dok ti nešto objašnjavam, pa moram da uđem u period kad smo bili zajedno, smeješ se jer tražim više luka u kobasički, smeješ se dok te nešto tu savetujem jer znaš da te znam kakav si. Neverovatno koliko mi je bilo lagano i prirodno da sernjam tu o svačemu sa tobom, bez trunke pretvaranja, bez nelagodnosti, samo jednostavno lepo ide priča koji god pravac da uhvati, kao što nam je uvek i išlo.

Čekamo tamo na vrhu Skadarlije taksi, ‘ladno bogme bilo, prošla me jeza. Ti me zagrliš i držiš. Jesu li ovo te filmske situacije kad svako od nas možda želi isto ali se zbog ko zna kog razloga to ne uradi, pa samo prođe momenat…

Ceo dan ćutim ovde ko usran golub jer ja ne mogu da budem ništa sem – ja. A ovakva ja tebi nešto možda još uvek znači. Ovakva ja što psuje ko imbecil, što traži kilo lukčine u kobaji, što ti kaže da se ne prebijaš u sebi ako ne protekne baš sve po planu, što kad joj bude malo hladno ti hoćeš da je zagreješ.

Zajebano je, nije da nije. Ne mogu pored tebe ništa sem da se smejem jer budiš u meni samo pozitivnost. A ne mogu bez tebe ništa drugo sem da osetim prazninu. Evo, pokušavam da razmišljam drugačije i ‘gledam te drugim očima’, al neće još. Proveo sam sa tobom noć nenadano, u društvu i nasamo, puni me to svakom emocijom ikada, zato verovatno i ćutim. Ne mogu da razaberem koja je primarna, zato niti plačem niti se smejem.

Ćutim i blenem u komp…

Alien in the room part II

E, dakle… Katarze, spoznaje, raspadi i sve pičke materine.

Ovo dok sam sedeo na podu kod Š oduzeta, čovek pada u frasove koj mi je, ja tu pokušavam da objasnim. Kažem da kontam da niko nije umro, ali meni ko da jeste i da ne mogu da ožalim sve što se nije desilo i sve što jeste. Da mogu samo da pretpostavim koliko je sad ljut na mene. Kaže, nije ljut na mene. Ljut je na momenat gde bih ja, da si mi juče na semaforu rekao u rečenici da hoćes da probamo opet, da bih ja samo otišla sa tobom posle svega u sekundi. Jer ja nisam makla ni milimetar za sve ovo vreme. Nisam prihvatila ko si ti ustvari, već te gledam isključivo kakav si bio dok smo bili zajedno. Da sve od mene zavisi, na koji način ću da se iscimam iz ovoga, jer kaže, prelazi u autodestrukciju. Sve ovo što osećam prema tebi još uvek me vuče unazad zato što se ne vadim na pravi način kad me stisne da isplačem reku za tobom po ko zna koji put. Čudno mu je koliko sam presvesna svega, koliko znam šta ko misli o svemu ovome, koliko znam u suštini kakav si ispao i koliko treba da budem iznad toga jer nisam problem ja. Ali da mi emocije uguše sve to što znam i pokleknem, pa me vrate na staro. A suština je da me nisi vredan, i to svi misle.

Kod sestre na terasi sam ispričao sve što se desilo ali sam uglavnom ćutala dok mi je govorila skoro pa iste stvari. Kaže, ne gledaš ga na pravi nacin. Ne vidiš ga još uvek kakav je sada već kakav je bio dok nije rešio da samo ode, i da ga boli kurac kako ćeš ti. Da si sve to što si dao kao razloge, što je najgore, istina cela i da ti to stvarno misliš. Da si mi time, u samo tri rečenice objasnio kakav si čovek, te da je zato svima i više nego jasno da si mi stvarno učinio uslugu, da si me spasio i većeg sranja. Da smo zaista imali neki problem, da imamo i dete ili bog zna šta, i da samo odlučiš da odeš, e to bi tek bio cirkus. Da si vrlo svesno odlučio da prekineš sve, da me ostaviš kad nam je bilo najbolje jer nisi umeo da se nosiš sa životom. Jer nisu nas situacije životne razdvojile, niko nije morao da se seli, niko nije umro, nisu nas “dušmani razdvojili” bla bla. Nego ti. Pričao – ne pričao društvu da niko nije kao ja, a i dalje stojiš čvrsto iza svoje odluke. Da si ti zaista uveren da si ispao vrlo fer misleći samo na sebe, a mene ko jebe. “Jaka si ti, izdržaćeš ti sve”. Da ako si ti zaista taj, bio bi tu, da vidimo šta sve od nas može biti. Zato mi svi govore da ne smem da mislim na tebe, da nema plakanja, da je dosta, da si kukavica, jer ne žele takvog nekog kao što si ti da me prati kroz život. Da moram da promenim percepciju na celu stvar.

Ne znam šta bih dalje napisala, možda da vidim sledeći put kako će biti, kad pomislim na tebe i koliko je sve ovo go kurac. Možda ti napišem kako je to izgledalo, dok mi vraćaš moje stvari i kupiš svoje, i tako, odlaziš ni zbog čega. Možda i meni treba da imam napismeno svaki put kad mi krene lomljava u glavi, da pročitam gde smo bili tad, a šta smo sad.

Omilj

P’ćao, bejbeh, kaki si?

Toliko sam obaveza nabila sebi za ovaj mesec, evo, pravim raspored kada ću spavati. Koliko mi je to pametno, videće se. Ali, morao sam. Ustvari, radim to već mesecima, da budem zauzeta čime god koliko god mogu, da ne bih mislila o svačemu.

Ali danas sam mislio na tebe bukvalno ceo dan, iako sam imala trista stvari da radim. Buljim u monitor, klikćem, razmišljam o tome šta imam da završim, a ti mi konstantno ispred očiju i kako se smeješ. I to što ja možda fizički ne stignem da ti napišem nešto, budi siguran da ne sastavim deset minuta, a da ne pomislim na tebe, tako da mi i džabe što ja tu nabijam sebi hiljadu obaveza.

A nedostaješ mi baš. Ono kad mi kažeš “kidalica” i ja onda znam da mogu da stignem da završim sve. Fali mi ta tvoja podrška, koja mi je značila ceo svet. Ovaj mesec će mi biti pakao i jedva čekam da prođe. A da si tu, sve bi mi bilo za toliko lakše.

E, kako se zajebem nekad, kad vrtim po telefonu bezveze dok sam u autobusu, pa naiđem na neke ostatke od slika koje sam previdela kad sam brisala sve. Sve mi se nekako iznova slomi srce. I to neke nasumične slike, tipa sa premijere Star Wars-a. Mada, sve mi slomi ispočetka, čega god da se setim. Kako vreme ide, tako ponekad sebi kažem da me ne voliš, valjda da se naviknem na to. Zato što kad pomislim na tebe, pomislim na to koliko sam se osećao voljeno i koliko sam te voleo. I onda nekad ne znam šta mi teže padne. Šta god da mislim, sve mi dođe na isto, jebi ga.

Smejem se ja kad je nešto smešno, radim stvari koje treba da radim, trudim se da doguram do kraja sve što sam zamislio i to sve ide nekako. Ali sam, ustvari, toliko tužna od jutra do mraka svakog dana – jer ne mogu da te vidim kako se smeješ.

P’ćao

P’ćao, bejbeh, kaki si?

Kasnim juče u pičku materinu da se nađem sa M pred koncert. Ovo govno od vremena našlo kad da se pokvari, čučimo ispod stepenica kod istočnog ulaza u Arenu, šiba vetar, mrznemo i odrađujemo power hour – koncert počinje za pola sata, a uzeli alkohola k’o da imamo 4 sata da stojimo i pijemo.

Puna Arena, sve do jaja, svi se sečemo, Aca me sahranjuje malo po malo dok nisam konačno puk’o. Ode sve u kurac uz Čivas, trčim do wc-a da se malo smirim, vraćam se nazad al’ ne vredi. Isplačem se ja tu uz poslednjih pet pesama još i idemo dalje.

Čekamo taksi kod autoputa, gde ćemo šta ćemo, ajde u Red Bar. Kad smo izašli, videla sam da M priča sa nekim telefonom i progovara “Ne mogu, ona je tu.” Znala sam da si ti. Bože, koliko sam tad poželeo da te vidim. Samo toliko. Da te vidim i kažem “Ćao.” Jedva sam čekala da uđem unutra i dođem do wc-a da se lepo nemo izvrištim sama sa sobom i posle sednem da popijem pivo ko da se ništa nije desilo. M je odmah upoznao neku ribu i nastavio da priča sa njom celo veče. Meni su prilazili neki tipovi što su sedeli za stolom do nas. Prvo jedan koji mi je isprosipao neku foru oko stripova jer sam nosila Betmen majicu, mislio da ispadne pametan, a da ja to nosim iz fore. Udavila sam ga pričom o stripovima i filmovima i, na kraju, smislom života, da bih ga oterala konačno ali nije hteo da se skloni dok mu nisam dala broj. Onda njegov ortak prilazi i ne sećam se tačno šta je pričao, sećam se samo osećaja kompletnog raspada iznutra što ne mogu da te vidim. Treći lik je odmah počeo da me pipa i hvata za kosu, na šta sam mu fino odgovorila da odjebe sa tim, a on počeo da mi preti batinama i da će me čekati ispred bara da me polomi kad izađem. I smiriše ga ortaci ti njegovi nekako i odvedoše ga, a M se izvinjavao posle, muka, što nije ništa primetio jer se zatelebao u tu ribu sa kojom je bio celo veče.

Produžismo posle u Savin Mali, tu su M i riba i jos par ljudi. Već mi se sve naskupljalo dobrano, samo sam otišo u uglić tamo kod garderobe, čučnuo i počeo da plačem. Jebote, koliko sam se osećao grozno i tužno beskrajno, mislio sam da nikad neću ustati odatle. I prilaze ljudi, proveravaju, pitaju, grle me, neki neće da se pomere dok ne kažem šta je, neki mi nude da blejim sa njima da se oraspoložim, neki mi hvale majicu, pričaju koliko sam lepa da je nemoguće da je iko vredan tolikih suza. I sve hoću da se zaustavim i stabilizujem, da uzmem jaknu i odem odatle i što sam toliko pukla da ne mogu da zadržim ništa bar pet minuta dok ne nestanem odatle. Ne znam koliko je vremena prošlo ali došao fajront i taj poslednji lik koji mi je prišao nije hteo da ode dok se ne smirim. Već mi je bilo dosta svega i kakva god da sam bila i izgledala, odlučila sam da bežim odatle. I dajem broj za jaknu, a oko garderobe svi ti ljudi koji su mi prišli to veče i svi me skoro u glas pitali “Jesi ok?” Zasmejala sam se i, eto, zahvalila svima, šta bih drugo, mogu da zamislim kako je izgledalo. M je bio otišao u međuvremenu, nisam ga videla otkad smo ušli u klub.

Zaustavila sam prvi taksi, sedam unutra, a lik koji vozi kreće da mi postavlja pitanja, odakle sam, sa kim živim, jel’ sam udata, jel’ imam dece, jel’ imam dečka… E, reko’, samo si mi ti još trebao i ta pitanja. Fazon, trepnula sam i krenule suze opet, jebo me bog ovako raspalu. Lik to vidi, zaustavlja kola, seda pored mene na zadnje sedište, zaključava vrata i kreće da me grli, pipa i vata. Bukvano sam se zamrzla u neverici šta se dešava. Pogledam lika i skontam da je klinac. Toliko sam se razbesnela, jebote, da me jedan klinac odseče od života. U sekundi razmišljam da li da krenem da mu kopam oči ili šta da radim, ili da mirno pokušam da ga nateram da otključa vrata. Izguram ga nekako, jedva zaustavim da prestane da me dira, kažem mu da hoću napolje i da me pusti da mu ne bih porazbijala sve prozore i preklala staklom. Posle 15 minuta tog raspada, on otključava vrata, seda za volan i nastavlja da vozi. Skamenio sam se, nisam izletela iz kola, a trebala sam odmah, za koji kurac sam ostala da sedim – ne znam. Doveze do gajbe on i opet zaključa vrata i kreće da mi sere kako hoće samo seks i da to meni treba i da on hoće da mi pomogne.. bla bla bla. Samo sam ponavljala “Molim te, pusti me da izađem.” Posle deset minuta natezanja me je pustio. Dotrčao sam do sobe i nekako se smirio da zaspim.

I plačem danas već pola dana. Toliko sam puna tuge da ne znam više gde ću je i kako da je izbacim više.

A samo sam hteo da te vidim i kažem “Ćao.”

 

Zlotvore

P’ćao, bejbeh, kaki si?

Danas sam postala majka jednog lepog, divnog nervnog sloma. Sanj’o sam te sinoć, jebo me dan. Mi na moru – ja sam, a ti sa novom ribom i praviš se da ne postojim. Baš lep san. E fala kurcu, pa me je alarm trg’o iz tog sranja. Kako sam lepo opleo po svakoj tvojoj slici koju imam, baš sam lepo proveo jutro. Bukvalno da se udavim u kofi govana, za bolje nisam. Još sam se setio da mi je M uzeo sliku koju si mi dao za novčanik, kada sam se raspadao kod njega jednom prilikom. Hteo sam da ga zadavim tad i hteo sam da crknem što je nemam sad.

Pre par dana sam brljala po tjubu bezveze, gledala neke kratke filmiće, amaterske i profi, provela pet sati oko toga na kraju. I pukne me nešto, jebem li ga, skinem programče za pisanje scenarija. Niti znam kako se zaista piše scenario, niti znam koji su konkretno izrazi koji se koriste, al sam iskucao 30 strana za dva dana. Možda ni tema nije preterano originalna, ali eto. Pritom mislim da nisam ni na pola. Sve sam živo drugo batalio i raspisao se. Sad moram da trčim i završavam sve što mi se nakupilo da bih imao par dana slobodno da iskucam i sve ostalo. Baš čudno. Ne znam ni da li da pokazujem bilo kome kad završim, pošto sam iznenadio i sam sebe pravo da ti kažem.

Sretnem P danas slučajno na bus stanici. Kaže ide na rafting sad za 1. maj. Možda sam istripovala ali nešto je bio baš slab sa detaljima, pa ko zna, možda ideš sa njim.

Moram da idem sad da radim, ostaću do pet ujutru nad tim u najboljem slučaju.

Krunisao sam nervni slom klipom sa Kefe kad pevaš Erosa, naravno. Znaću da sam te pregrmeo kad budem to pustio jednom i ne promenim facu za ceo taj minut.

 

 

Jutar

P’ćao, bejbeh, kaki si?

Verovatno te boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac, boli kurac dok ja ovde mislim na ti.

Poljem se širi…

P’ćao, bejbeh, kaki si?

Dogovarao sam se danas sa M hoćemo li ili nećemo na Lukasa za nedelju dana. Svi su srali odreda da ce ići i sada, naravno, neće skoro niko. Jebeš ga, idemo M i ja da plačemo zajedno.

Hahah, već te vidim kako mrziš. Mrzeo sam i ja k’o blesav. Kakvi crni narodnjaci, jesmo li metalci ili nismo?! Čini mi se da je nas nekoliko prokleo onaj momenat kada smo 2005. upoznali M². A on tada gotičar, duga kosa, sečenje na Type O Negative, ceo fazon. Još išao sa N u gimnaziju, skontali se svi odmah, sve super, baš počeli da se družimo. I kako je to odmicalo, tako smo sa svog silnog metala i gotike koje smo slušali na blejama kod njega odjednom počeli da otkrivamo i sva ostala sranja koja je bio u stanju da šlusa. Ne mislim bukvalno sranja. Recimo, navuk’o nas je odmah na Aichu (Khaled). Klip sa te večeri, joj, kad smo se spontano okupili kod njega, popili galone piva, i zajebavali se dok smo slušali svu muziku na svetu. Morala sam sad da ga iskopam, da odgledam opet. Kako smo bili mlada govna, hahah, jaoj.

Malo po malo, počeo on sa narodnjacima, al to nekako isključivo na blejama kod njega. Svuda drugde smo se držali metal plejliste, bože moj, treba reputacija da se održava! Pijančenja kod njega uz Baju i Sinana su postali standard. Počnemo sa nekim normalnostima, ali čim alkohol uhvati – gotovo.

Sve je eskaliralo kad smo kasnije upoznali M. On isto mali metalac, duga kosa, presladak, odmah je upao u ceo fazon. Hahah, ma izlazimo mi po KST-u, Filozofu, Kuglašu, idemo na sve metale na svetu, sve je to do jaja. Ali kućne varijante plus dvesta litara piva, zna se – puštaj narodnjake, d’izginemo.

Zapravo smo počeli da pravimo specijalne “Hrišćanske večeri”, kako ih je M² nazvao, gde se isključivo sluša narodno i pije “manastirka”. Bog te, koliko je to dobro bilo i koja su to sve stanja, priče i raspadi, ja ne umem da dočaram. A kako smo veliko društvo, pa je uvek neko u takvim momentima bio u vanvremenskoj ljubavnoj patnji i uvek naiđe taj neki narodnjak da u dušu čačne. Bukvalno kad god su ljubavni raspadi bili i prevelike sreće, daj da izgorimo od muke ili radosti uz Sinana i ostatak. Mada su za patnje uvek bili prikladniji, hahah.

Sva ta okupljanja kod M² godinama, na kraju nas probranih jer nisu svi baš bili u tom fazonu, su nas ustvari i zbližila. Dan danas nam ostade sve to. A poslednjih nekoliko godina ne možeš otići na okup bilo kakav, a da ne krene folk i da ne padaju svi oko tebe u sevdahe. Mogu sada da izgorim na Lukasa istim žarom k’o na Sentenced. Hahah, ne mogu ja to da opišem, a da zvuči smisleno. Valjda treba da se doživi ceo taj naš način druženja i gubljenje razuma dok prepijani patimo sa drugom pored. A sada više i ne treba da budemo prepijani, odavno smo i trezni do guše u svim ovim Indirama, Amadeusima, Lexingtonima, Milicama Pavlović, majko moja.

Tako da, evo, M i ja, ruku pod ruku, na “Najveću žurku na Balkanu” za nedelju dana, da se kočimo po Areni od emocija. Što zbog mojih sada vanvremenskih ljubavnih patnji, što zbog njegovih, da se useremo od vinjaka i crknemo, kao što smo i pre deset godina. A ja kad god mislim da ću da doživim cepanje duše za tobom, ne smem da pustim ništa što inače slušam pošto me još više ukanali podsećanjem. Pa se davim u Lukasu mesecima, gađam se pesmama sa M po chat-u i potpuno se razumemo.

I taj Lukas me sahranio dva puta. Prvi put, dok smo visili na etno stage-u na maskembalu, morao sam da pobegnem odatle da se ne bih rastrojio i naletim na tebe u tom procesu. Drugi put, ona narodnjačka žurka u “Makabiju” gde te nisam očekivao. Puštaju pesmu uz koju sam umirao tri meseca, a ti stojiš metar dalje i praviš se da me nema.

Ne razumeš ti sve ovo, hahah, i ne moraš. Ali eto, kao neki background story. Nek’ me sahrani i treći put kad bude pevao “Čivas” i “Voliš li me”. Zvučim ti ko kreten verovatno, pa ću da se zaustavim sad, ali hej… “SIPAAAAAJ, NEK’ BOLI JOŠ JAČEEEE!!”

Gra

P’ćao, bejbeh, kaki si?

Popio sam, jelte.

Ako ikad naprave da film o mom životu, želim da me igra stado ovaca. Nek’ crknem u svojim govnima, nek’ ostanem sama zauvek i nek’ ostanem tvrdoglavo naivno govedo. Neka su svi, pa i ti, u pravu, a ja ostao glup večno, ali jebeš ti sve ovo, i emocije i sve govna ako ikad budem pomislila da nismo bili toliko slični i dovoljno različiti, da nismo mogli da uradimo zajedno šta god da smo hteli.

Jebote, vraćam se gajbi po ko zna koji put noćnim busem otkad sam sam, i samo čekam da stignem do sobe da mogu da se isplačem jer jedva izdržavam do kraja gde god da odem. A tužna sam, bejbe, već sedam meseci sam toliko tužna da sam se umorio. Umorio sam se od stalnog teranja da preguram sve obaveze u danu, da završavam sve iako mi nije ni do čega, od gledanja na tvoju stranu kreveta svako jutro i veče, od skretanja misli, od pretvaranja, ma od svega, bejbe, muka mi je od svakog dana.

Muka mi je od ove moje kurčeve muzike koju sam slušala sa tobom i ne mogu više da čujem bilo šta, a da te se ne setim. Što sam provela bukvalno sama prethodna tri meseca jer više nisam mogla da živim sa sobom, jer sam mislila da opterećujem sve oko sebe. Što se nisam nikome javljala, što nisam mogla ni da vidim nikoga i što ne mogu da provedem više bilo kakav kršten izlazak iz kuće, a da se ne vratim u suzama. I ne mogu, bejbe, ne mogu sa sobom više.

Što se nisam rodila kao zunzara, pa da barem uživam dok jedem govna, da se nauživam ovog sranja jer za bolje nisam. Što si mi toliko jebeno bitan, da ja sedim ovde u tri ujutru i kucam ti, a ti spavaš i boli te kurac. Da idem mesecima gradom u bilo koje doba i samo jednostavno plačem jer ne mogu da zadržim ništa u sebi, da trčim iz jednog kluba u drugi u pola noći, da nađem Š da ga zagrlim i izcmizdrim se jer mi te je toliko puna glava da ne mogu da budem sam. Da se napijem ko imbecil i idem ulicama u krug jer ne smem da dođem kući, bejbe, tebe tu nema. Da se umrtvim čime god stignem i da samo spavam, i kad spavam mogu da računam na to crnilo ispred očiju i tada sam najsrećnija. A kad se probudim, bejbe, ne mogu da ti se javim, ne mogu da te pitam kako si spavao, ne mogu ništa, bejbe.

Ma, koliko mi fali da se ušuškamo i šćućurimo, da ti prolazim prstima kroz kosu, da prelazim noktima po leđima, da provodimo dane u krevetu i napolju, d’idemo gde god nam padne na pamet, da se napijemo ko budale u parku sa ljudima, da idemo u bioskop, da “njamamo”, da te grlim stalno i čupkam za brk… Sve, bejbe. Sve fali non-stop što sam kod tebe zavoleo.

I za koji moj sam te uopšte upoznavao, da bi mi se sad samo urlalo na sav glas što je kraj. A ne smem da otvorim fioku gde sam sakrila sve od tebe što imam, ne smem da pogledam nijednu sliku, jer kad to uradim, paralizovan sam za sve ostalo za ceo dan. I obrisao sam te bejbe svuda, u afektu, i sve chat-ove i sve slike sa telefona, a sve mi je u glavi ostalo. Ne koristim više nijedan stiker za ovo govno od mesindžera, da mi ne bi nestali iz recent-a svi oni koje sam koristio za ti. Jebote, gledam film pre neki dan i krene pesma, ista ona koju ste slušali dok ste snimali klip kad ste bili kod S u selu, a ja otplačem reku tu sat vremena.

Ne vredi, bejbe. Sve bih dao za taj jedan usrani vremeplov, pa da mogu sa tobom sve ispočetka.

 

Brp

P’ćao, bejbeh, kaki si?

Trčao sam danas nešto po gradu. Gužvetine po saobraćaju, menjanje tri prevoza i plejlista na telefonu koja mi se smučila, me nešto nateraše da provedem 45 minuta razmišljajući dok blenem kroz prozor tramvaja, klackajući se brzinom osakaćenog puža do Kluza.

Vratio sam se na razgovor koji sam imao sa M² pre tri dana. Ustvari, više je izgledalo kao isterivanje đavola. Ja se raspadam, on pokušava da mi dokaže nešto, da me smiri, da me nekako možda i navede da razmišljam drugačije, da bi mi bilo lakše. I sve to nekako preraste u sveopštu raspravu o samospoznaji i uverenjima, i ko je eventualno više u pravu od onog drugog. Dobro, ne baš u pravu, ali tako nekako.

Ja branim svoje stanovište, on svoje. Ulazimo u peti sat mog plakanja. On pokušava svim mogućim alatima kojima raspolaže da me ubedi da treba da se menjam. Da menjam način na koji sebe dajem, da menjam kako volim, da menjam sve što mogu. Ako budem rezervisanija, imaću tu neku sigurnosnu mrežu na koju ću pasti sledeći put, pa neće boleti toliko. Ako nastavim da volim po principu “srce na teren”, onda za mene nema nade, ljudi se danas toga plaše, bolje je sve polovično za svaki slučaj, inače cu biti emotivno razlupanija i više nego sad.

U celom tom cirkusu, ja sam razumeo šta on pokušava da mi dokaže. Mislim, i on se promenio na taj način. Tako odgovara njemu. Možda je sasvim srećan što na taj način može da funkcioniše. Ali mislim da to nije dobar savet za mene. Takoreći, za moju dušu.

Razmišljao sam koliko sebe poznajem, tako dok sam gledao kroz prozor tramvaja. Da li ja stvarno nešto tu grešim, pa na sve gledam kao na tragediju? Da li sam stvarno previše emotivna i da li učim uopšte bilo šta iz svih tih preživljenih tragedija? Šta to nije u redu sa mnom, da ja posle tolikog vremena osećam isti raspad, kad su mi lepo svi oročili tugovanje na tri meseca, pa ispadoh tu neki silni emotivac i ludak u celom društvu?

Setio sam se jedne stvari. Kad smo ti i ja razgovarali o tome da li uopšte da pokušavamo bilo šta. Raspisali se po fejsu, a duše nam spavaju, znam da je prošlo tri ujutru. Napisao sam ti zapravo sve istine koje znam o sebi. Ona najduža poruka. Između ostalog i “da mogu da te volim do kraja galaksije i nazad.” Napisao sam to. Nije to bilo tek tako, neki pokušaj romantike ili šta već. Najiskrenija stvar koju sam rekao o sebi nekome koga sam znao toliko kratko tada. “Realni romantik”. Tako sam se opisao.

Ne žalim što sam stigla do te galaksije jako brzo. Ne žalim uopšte što sam odmah rekla kako stvari stoje sa mnom. Iako bih sada, sa jedne strane, prodala dušu da odradim na sebi jedan “Eternal sunshine”, a sa druge, ne bih dao ni jedno sećanje ni za šta. I ne znam stvarno kako se to radi, kako se suzdržava da ne pokažes koliko ti je stalo dok te ta osoba čini najsrećnijom na svetu. Nemam pojma kako to može da se bude sa nekim, a da si konstantno na distanci. Mislim se, šta je to, koji moj?

Ono što zasigurno znam je da se ja neću promeniti, makar doživljavala nervne slomove oko ovoga još deset godina. Zato što mislim da je ljubav najlepše osećanje na svetu, i da su ljudi najbolji dok iskreno vole. I ljubav nije toliko jeftina i svakodnevna stvar koja se tek tako dobija i nalazi. Ona se gradi. Gradi se sa nekim sa kim imaš neverovatnu povezanost, sa nekim ko se zaista trudi oko tebe i za tebe. Timski rad. Dvoje ljude koji čuvaju jedno drugo, koji su tu jedno za drugo, koji mogu da računaju jedno na drugo svakog dana. Najbolji tim koji postoji.

Ovo ti zvuči kao da sam odgledala i previše filmova, zar ne? Čista romantika. Samo što ja znam da se takve ljubavi ne grade distancom i rezervisanošću. Strahovi, nesigurnosti, problemi, rasprave, svakodnevnica, planovi, podrška, komuniciranje, intimnost, sva moguća životna sranja i lepote. Teško je, ali je i za toliko lakše, jer sve to prolaziš sa nekim ko te voli zbog onoga što si, ne zbog nečega što možeš da budeš. Sa nekim ko te upotpunjuje i dok se svađate i dok se smejete. A ljude zavoliš zbog osobina koje imaju, zbog stvari koje rade, zbog navika koje nose, zbog načina na koji razmišljaju. Zavoliš i želis da prođeš kroz sve sreće i katastrofe jer sa svakima od nas idu i neke životne muke. Svakog dana donosiš odluku svesno da ostaneš sa tom osobom i svakog dana, koliko god da se problemi upliću između vas, znaš da ti ta osoba ulepšava život ustvari, bez obzira na sve.

To je ono u šta ja verujem. Onaj vrabac na grani sad što kisne zna koliko sam svesna da je život nepredvidiva kofa govana. Možda baš zato mislim sve ovo, što znam koliko sve ume da bude teško ako nemaš prave ljude pored sebe, što ne pristajem na to da me neko voli polovično i da proživim život sa nekim ko će me držati večno na sigurnom odstojanju, za svaki slučaj, da ga sutra ne bi nešto zabolelo. E pa, ne pristajem apsolutno. Nek ostanem sama do kraja života, ne želim sebi ni nekome sa mnom takav poluživot. Kompletno sranje, ako mene pitaš.

Eto, zato su tolike tragedije, jer ja ne umem drugačije. Tragedija je sada jer sam ti dao najbolje od sebe što sam imao. Poklopili smo se tako da je sve nekako teklo lagano i padalo baš na svoje mesto, bez igrica, bez suzdržavanja… jer smo jedno drugom ulepšavali dane. Tragedija je jer sam u tebi videla po prvi put nekoga sa kim mogu da izgradim takvu vrstu ljubavi i što si me činio da osetim najveće sreće kada smo zajedno. Što si uvek znao kako da me nasmeješ i oraspoložiš, i što sam svakim tvojim postupkom želela da ti uzvratim i više.

Tragedija je što je možda bilo pogrešno vreme.

A da se ne raspadam ovoliko, znala bih da sam lagala oboje, znala bih da si samo usputna stanica i nebitnjaković, i da si neko koga mogu samo da otresem iz glave kao da nije ni postojao. Boli me svaki jebeni dan ovog proleća jer znam koliko sam mogla da budem srećna.. a nisam.

Beyond Rebel Planet.